HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska@hotmail.com.com.com.com.com

 

 

Nežna pisma Branka Ćopića

Subotica – O velikima nikada nije dovoljno rečeno, čak ni kada su u pitanju njihove slabosti.

„Zašto ste mi mili i dragi iako Vas jedva poznajem? Verujte, ne znam. Osjećam samo da smo po svemu bliski jedno drugom. Da Vas i vidim češće, znam da bih Vas volio diskretno, na distancu, s mnogo topline i poštovanja. Željno čekam glasa od Vas i ljubim Vašu sjenku”, napisao je Branko Ćopić 15. februara 1967. godine u pismu Marijani Babić. Na kraju nežnog pisma dodao je i P. S. „Pismo, naravno, odmah uništite!”

Pisma, srećom, nisu uništena, ni ovo, ni ona koja je učiteljici Marijani veliki pisac slao tokom 1967. i 1968. godine. Marijana Babić sada ima 75 godina i sa svojom porodicom živi u Dubrovniku, ali četiri pisma koje je dobila od Ćopića danas su u rukama Vladimira Kuljače, publiciste iz Lovćenca.

Nežna pisma u njegove ruke dospela su dok je u Dubrovniku pokušavao da odgonetne tajnu jedne druge ljubavne veze. Naime, sedamdesetih godina prošlog veka često je boravio u Dubrovniku u nameri da pronađe ženu zbog koje je njegov otac Petar, tada načelnik JNA, napustio taj divan morski grad i preselio se u Vojvodinu. Zakasnio je. Nakon preseljenja njegovog oca, ona je zauvek otišla u Ameriku, ali umesto nje Vladimir Kuljača upoznao je njenu rođenu sestru Marijanu Babić. U prijateljstvu koje su razvili, Marijana je Vladimiru poverila i svoju mladalačku, platonsku romansu sa velikim piscem i poklonila mu četiri njegova pisma.

– Bilo je više pisama, ali Marijana je ova odabrala da mi da. Verovatno ih je smatrala najmanje indiskretnim, šali se Vladimir koji se pre nekoliko meseci čuo sa Marijanom. Pomenuo joj je mogućnost  da objavi pisma koja govore o međusobnim simpatijama između nje i Branka Ćopića, na što je ona pristala. „Branko je jedna od mojih najvećih uspomena, ali to nije razlog da ne budu kulturna baština i budućih naraštaja”, rekla je.

Branka Ćopića je mlada učiteljica Marijana upoznala maja 1963. godine na slapovima Krke, kuda je vodila svoje odeljenje. Jedne večeri u restoranu za stolom sedeo je Ćopić. Vladimir prenosi Marijanina sećanja kako je tada na salveti napisala nekoliko Krklecovih stihova i dala Ćopiću, zadirkujući ga kako to isto rade i pesnici – na salveti napišu stihove misleći da to „pali” kod svake žene.

Pisac koji je tada imao četrdeset osam godina se zbunio, a zbunjenost je pojačana kada je Marijana odlučila da ustane i odrecituje njegovu pesmu „Grob u žitu”. Sudbina ih je ponovo sastavila tri godine kasnije na Tjentištu, gde je Marijana opet vodila školsku ekskurziju, a Ćopić bio tamo sa Skenderom Kulenovićem i ekipom Televizije Beograd. Marijana priča kako su ga svi čekali celog dana da krenu nazad za Beograd, ali da Ćopić nije hteo da krene dok se on i Marijana ne pozdrave.

Nakon toga u Dubrovnik je stiglo i prvo pismo, 13. juna 1966. godine, naslovljeno sa „Draga drugarice Marijana”.

„Očekivao sam da ću Vas vidjeti ono jutro kad sam polazio s Tjentišta, pa Vas nije bilo. Tako i otputovah, a da se ne pozdravismo. Bilo mi je zbog toga istinski žao. Žao mi je i danas.

Odavno se nisam susreo s jednim tako osjećajnim i dragim čitaocem. To bih Vam bio rekao i usmeno da tu nije bio prisutan Vaš muž, a ovako – ni muževi ni žene, nažalost, ne pokazuju mnogo razumijevanja za komplimente upućene njihovim bračnim drugovima. Sasvim razumljivo. Da sam na mjestu Vašeg muža, ja bih svakom Vašem obožavaocu izlio čitav gradski vodovod na glavu da ga rashladim”, napisao je Ćopić. I poručio Marijani da, ako želi da mu piše, neka to čini na adresu Udruženja književnika u Francuskoj 7. Pismo završava rečima: „Pozdravlja Vas više nego srdačno Vaš Branko Ćopić”.

Usledila je prepiska i stalna razmena fotografija, ali i povremena sastajanja u „Gradskoj kavani” u Dubrovniku. Njihova platonska i nežna prepiska vezala ih je u čvrsto prijateljstvo sve do Brankove smrti 1984. godine. Čak je i Ćopićeva žena Bogdanka znala za njihovo prijateljstvo, i povremeno se ljutila na „Marijanu iz Dubrovnika” koja, opet, svedoči da joj se u kasnijim pismima veliki pisac često žalio na depresiju.

Aleksandra Isakov

Politika 5.4.2007.

 

Tražim izgubljenog prijatelja