HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska@hotmail.com.com.com.com.com

 

 

Zdravicom preskočio godine

 

Beograd - SVAKA njegova knjiga ili TV emisija za najmlađe predstavlja događaj. Obostrana ljubav, Ršuma i njegovih vernih malih pratilaca, traje već pola veka. Toliko je i prošlo otkako je u srpsku književnost ušao ovaj čarobnjak.
Za to vreme mnogo toga se nakupilo: ovih dana Ljubivoju Ršumoviću izašla je 68. knjiga "Zdravica narodu srpskom", čime je, kako u šali kaže, prestigao svojih 67 godina života. Stotine TV emisija iz popularnih serija "Fore i fazoni", "Dvogled", novinarski dani u dečjem programu TV Beograd, godine na čelu pozorišta "Boško Buha", uredništvo u "Književnim novinama" svedoče da se pošteno naradio. A sve je počelo onom prvom pesmom. Napisao je kao desetogodišnjak, u trećem razredu osnovne škole u rodnom zlatiborskom selu Ljubišu. Seća se kao da je juče bilo:

- U školu dođe iz Beograda devetnaestogodišnja učiteljica Milica Vođević, mlada i lepuškasta. Imala je kike i svi dečaci su bili zaljubljeni u nju. Spremila je priredbu za naše roditelje po Ćopićvoj poemi "Deda, unuk i petogodišnji plan". Drama je bila u tome što je deda bio protiv petogodišnjeg plana, pa je u to upleo unuka, da bi se na kraju, naravno, obojica pokajala i izrazila duboko uverenje u taj plan. Priredba je uspela, a meni i mojim drugovima ostalo je sećanje na lepotu spremanja tog programa, a i na Ćopićeve stihove. Verovatno podstaknut time, mom drugu Savi, koji se jednog dana pojavio krezub u školi, posvetio sam pesmu: "Ima jedan Savo kraj babe je spavo, pa se baba mrdnula, pa je Savu prdnula, pa sad Savo svira kao truba, jer nema prednjeg zuba." To su bili moji prvi stihovi. Bezobrazni!
Učiteljica je na času uhvatila tu pesmu, a pošto je i Savo nešto slično bezobrazno napisao, priča Ršum, pozove nas, ali ne da bi nas kaznila, kako smo očekivali, već nas je posavetovala da ne upotrebljavamo nepristojne reči. I dala nam je zadatak da napišemo pesmu o Zlatiboru. Tako sam napisao svoju prvu ozbiljnu pesmu: "Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato."

Otada pa do danas stihove beleži na papiriću i u blokčiću, u trenu, kako padnu.
- Fascinacija stihoklepanjem nije me napuštala od detinjstva. Non-stop zvone mi rime u glavi, pokušavam da rimujem reči, to je vrsta mentalne igre. Kada se javi neka reč, automatski se uklapa u neku rečenicu i ako je ona suvisla vadim blok i zapisujem je pa je kasnije za pisaćim stolom ili kompjuterom ugrađujem u odgovarjaući sadržaj. Pri tom, nikada ne zaboravljam da svaka pesma za decu mora u sebi da sadrži dobru priču.
Stalno u pokretu i na putu, mada sada u penziji, ne ispušta iz ruku onaj svoj notes. Tako je nastala još jedna knjiga koja će izaći ovih dana, "Tri čvora na trepavici" sa podnaslovom "Sećanje na krilato detinjstvo".
Mirise svog detinjstva i slike rodnog Ljubiša pokušao je da prenese u selo Baćevac, tridesetak kilometara od Beograda, gde živi sa suprugom Natašom. Već odrasli sinovi Branko, koji je inženjer, Mihailo slikar i Vuk dramaturg otišli su svojim putem, a Ršum kao svaki deda s ponosom pominje da ima unuke Aleksu i Marinu.

- Kuću u Baćevcu, u šumi, podigao sam pre 30 godina zajedno sa ocem. Sada je to već prigradsko naselje. Poslednjih godina napadaju nas razni industrijalci i plastičari zagađujući nam prirodu. Kao što u globalnom kontekstu, Srbija, mala i nejaka, ne može da se odbrani od svetskih siledžija, tako ni pojedinac u Srbiji ne može da se odupre moćnim i bahatim parajlijama. To je neka vrsta zakonitosti koja će vremenom ući i u pravosudnu praksu. Tako će se na Pravnom fakultetu pored rimskog i porodičnog prava, kao predmet učiti i pravo jačeg!

Zbog takvog "prava", kaže Ršum, današnjoj deci izuzetno je teško da se snađu u vremenu poremećenih vrednosti. Razmišljajući na tu temu Ršumović podseća na reči Dostojevskog iz "Karamazovih": "Ako priznamo da nema Boga, onda nam je sve dozvoljeno."
- Pedeset godina nismo priznavali Boga, ali je bilo patrijarhalnog morala. Današnjoj deci Bog se nudi kroz virtuelnu stvarnost, kroz elektronska čuda - film, TV, kompjutere i Internet. Kako više nema pravih autoriteta, nameće se onaj "koji ima bolji refleks da pritisne džojstik". A prisetimo se, slični neki džojstik pritisnut je u podmornici odakle je ispaljen "tomahavk" koji je uleteo u zgradu TV Beograd. A američki vojnik koji ga je startovao, verovatno je to uvežbavao na igricama kod kuće!
Prisećajući se minulih godina i decenija, Ršumović Titovo vreme označava kao "mangupsko", jer nas je peset godina, kako kaže, vodio jedan "svetski mangup", ali samo takav je mogao da se nosi sa "silnicima".
- Posle toga nismo imali takvog koji bi mogao da se odupre svetskim apetitima i interesima. Naprotiv, proradila je gramzivost koja vuče sa sobom neukus, nekulturu, primitivizam, bezosećajnost. U takvim okolnostima zatajila je i naša intelektualna i kulturna elita za koju hoću da verujem da je sastavljena od poštenih ljudi, a pošteni ljudi u tako nepoštenom vremenu teško mogu da se snađu. Otuda i neke njihove greške, pogrešni koraci, pa posle kajanje. Otuda i neke moje kolege direktno u politici iako naše oružje nije aktivno učešće u politici nego aktivno svedočenje o vremenu, ukazivanje na greške, formiranje budućnosti, pretvaranje moći anticipacije u umetnička dela koja će osvešćivati narod.
Ipak, i u takvim vremenima, već dugi niz godina, srpska književnost za decu je u stalnom usponu, i, po opštem mišljenju književnih znalaca, u samom evropskom vrhu ove vrste literature. Nažalost, takvi dometi ostali su, sve do danas, bez ikakve javne podrške kao neka vrsta pastorčadi našeg kulturnog života.
On se, kaže, ipak, ne plaši mnogo za budućnost naše literature za decu.
- Jer, posle Duška Radovića, Miće Danojlića, Dobrice Erića, Mike Antića, ne može da ne bude dobrih. Već ih imamo. Pomenuću samo dvojicu, pesnika Branka Stevanovića i mladog prozaistu Igora Kolarova. A ima ih još.

ZVEZDAŠ

SEDAMDESETIH godina praveći emisiju "Dvogled" upoznao sam Iliju i Vladimira Jorgu i fasciniran njima počeo sam da treniram karate. Dogurao sam dotle da budem takmičar, da osnujem sa Ilijom Karate klub "Crvena zvezda", da budem predsednik Karate saveza Srbije. Dobio sam nedavno i počasno majstorsko zvanje u džudu kao ljubitelj borilačkih veština. Inače, još od dečačkih dana sam vatreni zvezdaš, a to sam postao oduševljen igrom Rajka Mitića na Olimpijadi u Helsinkiju.


DRVENE KAŠIKE

U DETINjSTVU sam jeo drvenim kašikama koje je pravio moj otac Mihailo. Kasnije sam pročitao da tri stvari u kući treba da budu od drveta: kašike, daska na WC šolji, i daska na kojoj se lupa meso. Jer, kažu da između bakterija i drveta postoji neki veliki antagonizam! Poslednjih nekoliko godina i ja pravim kašike i poklanjam ih prijateljima. Jednu sam pre dva dana odneo Mići Danojliću u njegovo selo Ivanovci.

D. BOGUTOVIĆ

 

Večernje novosti 6.4.2007.

 

Tražim izgubljenog prijatelja