47. MESS ugošćuje umjetnike 13 zemalja

Sarajevo - Trinaest zemalja predstavit će svoje teatarske vizure i umjetničke dosege na ovogodišnjem 47.internacionalnom teatarskom festivalu MESS, koji će biti održan u Sarajevu od 23. oktobra do 1. novembra.

Ovogodišnje izdanje MESS-a ugostit će umjetnike iz BiH, Njemačke, Bugarske, Danske, Crne Gore, Srbije, Hrvatske, Litvanije, Francuske, Italije i Slovenije te prvi put iz Austrije i Grčke.

Sarajevska će publika moći pogledati 20 predstava, od toga 16 u okviru glavnog takmičarskog programa, dvije u Off-programu te dvije premijerne izvedbe. Očekuje se da će Sarajevo pohoditi 500 gostiju iz spomenutih zemalja.

MESS će otvoriti predstava "Orestija" Michaela Thalheimera u izvedbi jednog od najstarijih evropskih pozorišta - Njemačkog teatra iz Berlina, koju je tamošnja kritika ocijenila izvanrednom. Bit će izvedena u Narodnom pozorištu, a prethodit će joj nastup uličnog Irrwisch teatra iz Austrije koji će na trgu pred Narodnim pozorištem izvesti predstavu "Let it burn".

Kako je rečeno na današnjoj konferenciji za medije u Sarajevu, tu su i zanimljivi popratni programi MESS-a – izložbe, koncerti i teatarske radionice.

Direktor Festivala MESS Dino Mustafić pojasnio je kako predstava "Orestija" kojom će biti otvoren Festival, predstavlja kapitalno djelo antičke književnosti. Izvedba je ekspresivna i šokantna uz brilijantan glumački nastup. Ostaje duboko u sjećanju i mijenja pogled na život, pokušavajući odgovoriti u kakvom svijetu danas živimo. Predstava ima apokaliptičnu viziju.

Ovdašnjoj će se publici predstaviti i jedan od najvećih živućih reditelja 20. stoljeća Eugenio Barba, pisac i teoretičar velikih kapitalnih djela iz historije režije. On dolazi s predstavom "Andersenov san", koja predstavlja zanimljivu rediteljsko-literarnu maštu o susretu Andersena i Šeherezade. Obiluje plesom, pokretima i muzikom, uz izvrsnu glumačku ekipu.

"Andersenov san" bit će igran tri puta, a lokacija još nije određena jer se zbog specifičnosti scenografije mora izvesti van teatarskog prostora.

Mustafić je od obimnog programa izdvojio i predstavu srbijanskih umjetnika "Cirkus istorija" Sonje Vukičević. Riječ je o dramaturškoj kompilaciji Šekspirovih monologa, koja govori o historiji kao velikoj mašini koja melje sve individualnosti.

Festival 1. novembra zatvorit će premijerna izvedba predstave rađene u koprodukciji BiH i Srbije – "Ćeif" M. Fehimovića, rađena u režiji Egona Savina. Riječ je o tekstu koji je, među stotinjak pristiglih tekstova, proglašen najboljim dramskim tekstom u Beogradu. Premijeru imat će u oktobru u Beogradskom dramskom pozorištu.

BiH predstavljat će i druga premijera ovogodišnjeg MESS-a – Strindbergova "Gospođica Julija", za koju režiju potpisuje Damir Zlatar Frey. Mustafić ga je ocijenio nekonvencionalnim i maštovitim rediteljem, koji će donijeti veoma dobru i kontroverznu predstavu. Tu je i "Sakati Billy" M. McDonagha, rađena u režiji Dine Mustafića, koja će biti odigrana van konkurencije.

U okviru popratnog programa bit će otvorene dvije izložbe – Halila Tikveše u saradnji s "Preporodom" te slikara iz Vojvodine Zorana Gašija. Koncertima bit će predstavljeni kompozitori pozorišne muzike.

Fena

Jugoslovenski pozorišni festival 12. put u Užicu

"Bez prevoda" sa predstavama iz regiona

Užice - Dvanaesti Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, koji od ove godine ima regionalni karakter, biće održan od 14. do 21. novembra. Na njemu će učestvovati sedam najboljih predstava iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije, pa otuda ovogodišnji moto "Festival bez prevoda".
Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Hrvatske i Zoran Stamatović, direktor NP Užice, odabrali su sedam predstava, koje će se takmičiti za ukupno devet nagrada koje nose naziv Ardalion. Užička publika imaće priliku da pogleda predstave: "Tako je moralo biti"(Branislav Nušić/Egon Savin, JDP Beograd), "Ja ili neko drugi" (Maja Pelević/ Kokan Mladenović, SNP Novi Sad), "Ajmo na sex" (Valentin Krasnogorov, Lidija Dedović, CNP Podgorica), "Vremenski tunel" (Nenad Veličković/Admir Glamočak, Pozorište mladih Sarajevo), "Odumiranje"(Dušan Spasojević, Egon Savin, Atelje 212, Beograd), "Kučkini sinovi" (prema tekstu Agate Krištof "Velika bilježnica"/ Anica Tomić, Teatar ITD Zagreb) i "Umetnost i dokolica" (Stiv Tešić, Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užce). Naknadno će biti odabrana osma predstava, koja će biti prikazana u čast nagrađenih poslednje festivalske večeri.

U svom obrazloženju Bojan Munjin navodi da odabrane predstave ne predstavljaju "tek presjek pozorišnih ostvarenja u ovim sredinama, niti zgodan repertoarski niz užičkog festivala".
- To je dinamičko polje odnosa samosvojnih predstava koje se tiču ovog vremena i koje u estetskom smislu, pored glumačkih kvaliteta i raznorodnih redateljskih postupaka, nude priliku kako za uživanje u kazališnom činu tako i za razgovore o dometima teatra u vremenu današnjem, navodi Bojan Munjin, koji je prethodna dva festivala bio gost kritičar i svojim lucidnim kritikama oduševljavao veći deo užičke publike i inicirao polemike u stručnim pozorišnim krugovima.
Stamatović je Danasu potvrdio da je Savet festivala juče odlučio da podrži selekciju, pa će užička publika, prvi put od osnivanja festivala, biti u prilici da pogleda predstave iz regiona.
- Otvaranje prema regionu je dodatni kvalitet užičkog festivala, na kome su se proteklih jedanaest godina igrale samo najbolje predstave iz jednogodišnje domaće pozorišne produkcije. Imaćemo oštriju konkurenciju, a biće to prilika i da u neposrednom kontaktu uporedimo pozorišno stvaralaštvo u regionu, rekao je Danasu Stamatović.

N. Kovačević

Danas

Boršč

"Vodim te sutra kod mame na ručak", rekao je onako usput. Odmah me je uhvatila panika. "Kako to odjednom?", zapitala sam. "Nije odjednom, već dugo čekam da se sve složi, da si ti slobodna kad i ja i da mama kuva boršč." "Šta ti je to?." "Naše ukrajinsko jelo, videćeš, dopašće ti se."

Sve se složilo, upoznala sam svoju buduću svekrvu i jela prvi put boršč. Bio je to divan, neobičan spoj neočekivanih sastojaka u čorbi koju sam jela polako pod budnom pažnjom domaćice. Dopao mi se taj boršč. Pričali smo o porodici u koju sam došla, o mojoj porodici, o tome šta ko voli ili ne voli da jede, o tradiciji i čuvanju sećanja na one kojih više nema, a u svemu su prisutni. Tako sam saznala prve zanimljivosti iz porodične sage. Ušla sam u porodicu, postala njen član i zavolela sve što joj je osobeno, jezik, pesme, navike, kuhinju, okupljanja...

Moj muž bio je deseto dete mama Ane. Kad se oženio, ili kad sam ja došla u porodicu, bilo ih je četiri sestre odavno već udate i brat oženjen, svi u svojim domovima. Saznala sam i da je četvoro dece umrlo, neki kao bebe, neki tragično kao mali. Bio je Drugi svetski rat i nije bilo lako sačuvati porodicu. Moja svekrva imala je preko šezdeset godina kad sam se udala i svi su joj se obraćali sa vi, jedino to nije činio moj muž. To mi je bilo malo čudno i neobično, ali sam se navikla i prihvatila taj način komunikacije. Okupljali smo se za Božić, Uskrs i obavezno za Petrovdan, kada smo slavili rođendan mame, bake Ane. Mnogo godina je prošlo dok nisam saznala da joj tog dana nije rođendan, nego je Petrovdan bila crkvena slava Ukrajinaca u kraju gde su se u velikom broju doselili iz Ukrajine početkom XX veka, u Prnjavoru i okolini, kod Banja luke. Kako su po dolasku u Vojvodinu ostali bez svoje seoske crkvene slave, mama je počela da slavi rođendan, na koji smo dolazili bez imalo sumnje u rođendansko slavlje. Na tim porodičnim okupljanjima, pored svih đakonija, boršč je bio obavezan deo trpeze. Stavljanje na sto činija sa borščom bilo je propraćeno uvek istom rečenicom, koju je u početku izgovarala baka, a posle smo to činili svi, mlađi i stariji, rečenica koja glasi: "Jedi boršč pa ćeš imati široka pleća."

Kasnije, kako je život postajao sve dinamičniji, deca rasla, obaveze se gomilale, baka je najčešće bila sama u svom stanu. Telefonski pozivi nisu joj mogli ispuniti samoću, a kad se baš samovanje protegne u nedozvoljeno, ona samo zaduži Kaću, najmlađu ćerku, da obavesti ostale, nas što smo u blizini, da je spremila boršč i taške (taške, kod Ukrajinaca piruhe, s tim što se ovo h izgovara baš naglašeno zadnjonepčano), i evo nas. Razdragani, nasmejani, našli vremena, nešto pomerili, nešto otkazali, ali došli, pa još dobili svi spakovano, za sutra.

Jeli smo boršč, osamdesetih, u Rusiji. Ni primirisati mama Aninom. Odavno boršč kuvam sama. Otvorim svesku sa receptima i tamo tačno onako kako mi je ona diktirala, bez lekture, stoji prva rečenica koja kaže da prvo moram sve pribaviti: pasulj, cveklu, slatki kupus, svinjsko sušeno meso, rebra, najbolja je butkica, a kad nema, dobre su i kožurice od slanine, kuvani paradajz, mleko i pavlaka. Koliko li sam puta napisala recept svojim prijateljicama, ili slučajnim zainteresovanim radoznalcima koji ispale onu poznatu: "A šta vam je to?" Dok ispisujem recept, vidim mama Anu kako stoji pored mene, blago osmehnuta, uredno očešljane sede kose, uvek je držala do toga kako izgleda, i kako mi biranim rečima, sa simpatičnim izgovorom koji daje do znanja da srpski nije njen maternji jezik, objašnjava postupak spravljanja boršča, pri tom uvek naglasi da letnji boršč najbolje pravi njena Marija, najstarija kći, naša draga tetka Marica. Sledi zatim priča o ratnim godinama, o gladi, o hlebu koji namirišu svi, partizani, četnici, Nemci, pa uzme svako, samo se način uzimanja, otimanja razlikuje. Boršč, pa još onaj siromašni, nisu otimali. Čorbuljar ih nije... Nikad nije znala da izgovori tu reč čorbuljar. Izgovaramo je i danas sa osmehom jer zajedno sa njom ide i emocija.

Kuvati boršč, to nije samo kuvanje. Kuvati ga, znači biti posvećen onima koje voliš, znači sećati se onih kojih više nema. Odavno mi govore da sad kuvam najbolji boršč. I ja pribegavam istom triku. Kad se zaželim dece, što se sve češće dešava jer se radi od jutra do sutra, ne zna se ni kad je subota a ni kad je nedelja, pošaljem im SMS poruku: "Boršč je skuvan!" I, evo njih.

Boršč, odavno to znam, nije jelo. Boršč je čista emocija.

Kosa Pakuševskij

Vreme

Srpsko-albanski suživot u Kragujevcu

Kragujevac - Pre rata Albanci sa Kosova dolazili su u Kragujevac uglavnom radi kupovine Zastavinih vozila a danas radi dobijanja pasoša. Zbog toga je i Džafer Beriša iz Istoka posle deset godina ponovo došao u Kragujevac, ali se tom prilikom susreo sa nekadašnjim komšijama, koji nakon progona sa Kosova danas žive u tom gradu.

Beriša kaže da su ratne strahote uništile mnoga stara prijateljstva između Srba i Albanaca, ali da mu još uvek nije jasno zbog čega su morali da ratuju:

„Ne znam šta je u pitanju, oduvek smo živeli dobro – ne znam u čemu je problem. Bili smo dobre komšije i danas smo u dobrim odnosima sa svojim komšijama. Oduvek smo živeli zajedno, imali dobre odnose, i voleo bih da se svi vrate i da ponovo živimo zajedno kao nekad."

Dušan Milojević, Srbin iz Istoka koji od 1999. godine kao raseljeno lice živi u Kragujevcu, dočekao je svog nekadašnjeg komšiju i pomogao mu oko dobijanja pasoša. Milojević kaže da je na sličan način pomogao i drugim komšijama koji su dolazili u Kragujevac po dokumenta:

„Živim u Kragujevcu gde oni vade svoja dokumenta. Često mi se javljaju s obzirom da su mnogo njih bili mala deca i nikada nisu dolazili u Kragujevac, a prošlo je već devet godina: U dobrim odnosima smo i nemamo neke probleme. Dešava se da donesu svoje domaće proizvode kao što je sudžuk, koji je njihov specijalitet, a koji smo jeli baš drage volje."

Sa Džaferom Berišom je došao i Emin Lođa iz Peći. On je pre tri decenije služio ovde vojni rok a nakon rata je već dva puta bio u Kragujevcu:

„Došao sam sa prijateljem da izvadimo dokumenta koja su nam potrebna da regulišemo putne isprave, pasoš. Govorili smo albanski i niko nam nije nikada pravio problem zbog toga. Kada ne možemo u toku istog dana da završimo posao oko dokumenata ostanemo da prenoćimo."

Služba za lični status građana grada Kragujevca svakog meseca izda oko 3.000 dokumenata Albancima iz kosovskih Gradova – Peći, Istoka i Kline.

Branko Vučković

Slobodna Evropa

Slovensko narodno gledališče iz Maribora nakon Novog Sada i u Beogradu

"Građanin plemić" u nacionalnom teatru

Beograd - Slovensko narodno gledališče iz Maribora, nakon sinoćnjeg nastupa u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, predstaviće se večeras beogradskoj publici na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, Molijerovom komedijom "Građanin plemić" koja u slovenačkoj sredini važi za jedan od najambicioznijih projekata ovog pozorišta. Predstava rađena na osnovu novog slovenačkog prevoda dela jednog od najčuvenijih svetskih komediografa, režirao je čest gost Bitefa Vito Taufer, a u komadu su objedinjeni skoro svi kapaciteti pozorišta u Mariboru: članovi Drame, Opere i Baleta.

Glavnu ulogu tumači poznati slovenački glumac Vlado Novak. On je u Beogradu gostovao i pre tri godine sa predstavom "Smrt trgovačkog putnika" Artura Milera. Budući da u Beograd dolazi da predstavi uloge koje su na našim scenama glumili velikani srpskog glumišta (Mija Aleksić u "Smrti trgovačkog putnika", a Petar Kralj u predstavi "Građanin plemić"), svako gostovanje je istovremeno i veliki teret i obaveza da se sledi put velikih glumaca, iskreno kaže Novak.
Osim njega, u predstavi glume i Milanda Kalezić, Eva Kraš, Kristijan Ostanek., Ksenija Mišić, Davor Herga i mnogi drugi. Scenograf je Branko Hojnik, kostimografkinja Barbara Podlogar, a kompozitor Andrej Goričar.

B. D. B.

Danas

Udruženje Animal SOS iz Sarajeva pomaže napuštenim životinjama, posreduje u njihovom udomljavanju i bori se za donošenje Zakona kojima bi se napušteni psi i mačke zaštitili od nehumanog postupanja.

Link

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook