POTPIŠITE PETICIJU - KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

 

Premijera filma `Duhovi Sarajeva`

BANJALUKA - Banjalučka publika je imala priliku da premijerno u petak veče pogleda prvi film Dejana Radonića "Duhovi Sarajeva", koji u središtu priče ima obnovu Trebevićke žičare, što je kasnije preraslo i u pravu humanitarnu akciju. Na premijeri sa glumcima se pojavila i popularna Severina koja glumi u filmu.

"Prvi put sam u Banjaluci, iako sam jednom u prolazu bila svratila u šoping. Enis i Davor su bili jako ljubazni prema meni, tako da nisam imala problema da se uklopim u film. Ovo glumačko iskustvo mi se dopalo i planiram da ga ponovim", rekla je Severina.

Režiser Dejan Radonić tvrdi da je film sasvim drugačiji od svega ostalog snimljenog u BiH.

"Film je finansiran većinom vlastitim sredstvima, bez donacija i iako se priča dešava u Sarajevu, može se povezati sa svakim gradom jer svaki grad ima svoje junake, mitove i 'žičare'", rekao je on dodajući da je u filmu ostavljen nedovršen kraj, jer se već za vrijeme njegovog snimanja razmišljalo o nastavku.

D. Pavlović

Nezavisne novine 24.11.2007.

 

Od nacionalizma se ne živi

 

Knin - UMORAN, pust i star - takav je danas Knin. Grad bez prozora i vrata, porušenih kuća. I pomalo povratnika. Ima i dalje priča o ratu i nacionalizmu. I, slika omiljenog generala Anta Gotovine, i spomenika domobranima, i zastava i šahovnica na skoro svakom ćošku. Ali, posla nema. To je za oko 14.000 stanovnika, bili Hrvati, Srbi ili muslimani, ovde najveća muka.
U Kninu danas živi oko 4.000 Srba. Pre "Oluje" bilo ih je 50.000. Na ognjišta, vratilo se uglavnom starije stanovništvo.
- Zaređajte po kućama, svuda starci, svi prešli 70 godina - priča nam Boško Džepina (68), iz sela Golubić, dok na dan izbora kolje jagnje. - Prvo da zakoljemo, da ima šta da se pojede, pa ćemo na izbore.
- Da se borimo da nam se vrate mladi, nema bez toga ništa - dobacuje prvi komšija Miroslav Čučak.
- E, da mi je da to doživim - ode prema prizemlju kuće Džepina. - Evo, četiri šunke, ova jedna stoji već tri godine. Ima i loze, prepečenice. I bačve vina. Odmah otvaram česmice, sečem pršut. Samo neka se vrate mladi.
KaŽu, nije loše sa Hrvatima. Ima ih i ovakvih i onakvih. Neko pomogne, a neko neće ni da se javi. Nema ni onih starih Hrvata, što su pre rata bili. "Najviše podolazilo onih iz Bosne, od Drvara. Druga je to fela", komentariše se.
- Šta ćemo, moramo da živimo zajedno - priča nam Nikola Gvozdenović, dok podiže zastavu sa šahovnicom. - Bio je rat, pa prošao. Tolerancija, to je najvažnije. Pustimo više stare priče. Posao nama treba.
Put vodi ka selu Strmnica. Usput kuće golih zidova. Ponovo je za izbore otvorena škola "25. maj", u selu gde su uglavnom Srbi. Ona koja je poslednju generaciju ispratila 1994. godine. U jednu učionicu smešteno je biračko mesto.
Iz ostalih dopire zvuk. Ovde godinama živi četrdesetak povratnika, čekajući da im država obnovi kuću. Kuvaju, spavaju, jedu, presvlače se, sve u istoj sobi.
- Smestili su nas, i tako čamimo - pričaju nam podstanari uglas. - Sramota je, ali, imate li kakvih cipela da nam date. Hladno je, svake zime sve hladnije.
U obližnjem Vrpolju je nekada bilo dosta mešovitih parova.
- Uglavnom su se odselili - priča nam David Milak (22). - Moja porodica vratila se iz Srbije, ali za mlade nema ovde perspektive. Uglavnom odlaze u Split ili Zagreb. Tamo se i školuju. Živi se uglavnom normalno, ali uvek se nađe neki meštanin koji može da napravi problem. Ipak, ne sme se na osnovu toga suditi o svima.

Svi u ovom selu znaju Hrvata Matu. Bio je ovde i za vreme Republike Srpske Krajine. Ni on više političarima ne veruje ni reč.
- Popijem malo, pa pocepam šahovnicu, a oni me strpaju u ćorku - priča nam Mate i dodaje da od glasanja ništa nema.
Svi meštani kosovskog Janjeva, Hrvati iz južne srpske pokrajine, danas žive u Kistanju. Uglavnom se bave stočarstvom. Ovde ima najviše dece. Država podstiče natalitet, pa da se iskoristi.
Ljudi smo svi, i Srbi i Hrvati i Cigani - priča jedan od meštana, dok čuva koze. - Šta će meni i rođeni brat, ako ne valja. Ma, neću da glasam. Pre bih dao da mi obe ruke odseku. Sve su nam ovo političari napravili. Celog života sam radio, a na kraju kuću na Kosovu i Metohiji prodao za 4.000 evra.
Puste su ulice Knina danju, a kamoli noću. I glavna cesta Doktora Franje Tuđmana. Čak jedan deo Knina meštani zovu "mrtav grad". Stoje i dve kafane - srpska "?" i hrvatska "Gradska kavana". I čuvena tvrđava na vrhu grada. Ona je jedino što je u Kninu ostalo isto.

POSAO
fabrika šrafova "Tvik", koja je nekada zapošljavala oko 5.000 ljudi, danas ima svega nekoliko stotina radnika. Slično je sa "Železnicom", koja je hranila oko 3.000 radnika. Vozovi su odavno prestali da idu. Meštani se uglavnom zapošljavaju u drugim gradovima, najpre primorskim, ili se bave stočarstvom.

PRIČE
KNINOM i dalje kruže ratne priče. Kažu da su neki svoje živote završavali u samicama stare tvrđave, ali dokaza nema. A, među strašnim sudbinama o zatrtim familijama, ima i onih drugih. Hrvati su Srbima i Srbi su Hrvatima spasavali živote. Ima i takvih, i to Kninu daje nadu.


IMOVINA NA DUGAČKOM ŠTAPU
OVE godine svega desetak Srba vratilo je svoju imovinu. Na oko 4.000 predmeta za obnovu podnete su žalbe.
- Kuća nema ni prozora, ni vrata, opljačkana i zapaljena, a na rešenju piše da je oštećenje prve kategorije i da se u njoj može živeti - kaže Krstan Bura. - Onda podnesemo žalbu, pa sve ponovo. I tako se vreme izvlači.
Ima i onih koji i dalje čekaju da im se imovina vrati. A, najviše je onih koji su digli ruke, prodali imanja i zauvek napustili rodnu zemlju.


UVREDE
SRBI koji su za vikend zbog glasanja došli u Knin čitali su iz autobusa sa usana psovke. Zanimljivo je da oni koji vređaju, maltene nisu bili ni rođeni kada je rat planuo.

Snežana ROVČANIN

Večernje novosti 26.11.2007.

 

 

Karnevalski “Dundo Maroje“

 

Niš - Premijera “Dunda Maroja” Marina Držića u niškom Narodnom pozorištu, a u režiji Irfana Mensura zakazana je za sredu uveče. Netipična adaptacija izazov je za ansambl, kako smo se uverili na jednoj od poslednjih proba uoči premijere. Rukavica je bačena i publici i kritici.

Stiče se utisak da se posle “Edmuna Kina” ponovo bavite preispitivanjem i odbranom glumačkog poziva?
- Stalno tragam za tekstovima koji se bave glumačkom sudbinom. Slavim ljude koji su svojevremeno bili izopšteni iz društva, mada je taj trend bio ustaljen i kada sam ja počinjao sa glumom. Mislim i da je došlo vreme da se ponovo bavimo “eks-ju” klasicima, koje smo davno igrali. Vreme je da porušimo uporne zidiće, postavljene između nas i nama bliskih kultura. Nije mi, međutim, bila ideja da se takmičim sa prethodnim postavkama, jer je moj “Dundo” njihova replika.

Kako konkretno replicirate dosadašnjim režijama?
- Kao osnovu izvođenja uzeo sam prvu verziju iz 1551. godine, gde je jasno naznačeno da se “Dundo” izvodio u vreme karnevalskih poklada. Počeo sam da postavljam priču o diletantima, ljudima različitih profesija, koji su se sticajem okolnosti našli u glumačkom poslu. A to nisu bili klasični glumci, već ribari, krčmari, nadrilekari. Od glumaca koje sam angažovao u predstavi zatražio sam da zaborave na svoja imena i prezimena. Takva je i podela uloga. Petrunjela Jasminke Hocić izvesno se razlikuje od prethodnih stereotipnih viđenja jedne vrcave devojke, za koju sumnjam da je u Držićevo vreme uopšte mogla biti na raspolaganju režiseru. Dejan Cicmilović je, opet, za naslovnu ulogu mogao da sačeka i 20 godina, ako bismo ispoštovali sve prethodne izvedbe. Namerno sam napravio otklon od klasične teorije i istorije drame i načinio kontrapodelu, verujem da je tako bilo i u “praktičnoj” renesansi.

Adaptirali ste i “dubrovački jezik”?
- Usudio sam se, oslanjajući se na Belića i Foteza. Jezik je ostao ijekavski, ali sam preveo sve italijanizme, zaboravljene i u samom Dubrovniku, gde starog jezika više nema i retko ko ga i razume. Niko nije Šekspira preveo na srpski jezik ostavljajući sentence u originalu, a da sam uradio pravu stvar, uverio sam se kada sam pogledao hrvatski film Veljka Bulajića o Marinu Držiću, koji ne sadrži taj jezik-spomenik.

Kakve reakcije očekujete usled ovih intervencija?
- Deluje sebično, ali ne bavim se ni publikom, ni kritikom. Ako trupa uživa, sve ostalo je u Božjim rukama. Ne možete da utičete na vanscenske okolnosti. Gledao sam fantastične glumce u beznačajnim predstavama. Potreban je i pravi trenutak, kako bi se dogodio uspeh. Glumci su uvek primarni, moj cilj je da se režija ne vidi. A dobrodošli su samo oni glumci koji veruju u ideju i zajedništvo. Kada osetim da ima otpora toj ideji, bez pardona zamenim glumca. U pozorištima profesionalnost sve češće uzima primat, a pobediće sa konačnim donošenjem zakona o pozorištu.

Nećete biti nostalgični za “šeretskim” ponašanjem, prepoznatljivim za ovdašnje glumce, kada se zakon izglasa?
- Naprotiv, ja jedva čekam da, za jedno desetak godina, zakon o pozorištu raščisti situaciju u pozorištu. Neće se više tolerisati nepoštovanje ugovora, svi će biti na probi, primorani da se dokazuju, a kašnjenje i neodgovorno ponašanje javnih ličnosti biće prošlost. I ja ću morati da stalno igram, kako bih opravdao ime, status, iako moju generaciju taj zakon neće direktno pogoditi. Već dolaze potkovane i odgovorne generacije, a ja slavim Bogu dan da one preuzmu pozorište u svoje ruke.


PODELA
DEJAN Cicmilović, Aleksandar Mihajlović, Aleksandar Marinković, Vesna Stanković i još desetak studenata glume iz klase Irfana Mensura igraju u “Dundu Maroju”.


NOVI IZAZOVI
IRFAN Mensur nas uverava da ne pretpostavlja nijedan od svoja tri poziva (profesor glume, glumac, režiser), već da to čini vreme. “Odgovoran” je jedino za nostalgiju, jer ona prožima svaku dramu, koja predstavlja izazov za režiju.
- Dve-tri godine razmišljam o tekstu makedonskog autora o poslednjim događajima u Srbiji (bojim se da me neko ne pretekne, pa neću da otkrivam ime) - kaže Mensur. - Zaintrigirala me je i drama jednog Nišlije, takođe o neposrednoj prošlosti.

 

Sofija BABOVIĆ

Večernje novosti 26.11.2007.

 

"Hadersfildu" i Glogovcu Gran pri Susreta pozorišta BiH

Brčko - Predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) "Hadersfild" pripao je Gran pri 24. Susreta pozorišta Bosne i Hercegovine u Brčkom, kao i glumcu Nebojši Glogovcu, saopštio je danas JDP.

Nagrađenu predstavu JDP-a je po tekstu Uglješe Šajtinca režirao Aleks Čizholm, a Gran pri za najbolju mušku ulogu Glogovac je dobio za lik Ivana u tom komadu.
Ove godine pozorišni susreti u Brčkom prerasli su u regionalnu manifestaciju, a predstave i umetnici izvan Bosne i Hercegovine takmičili su se u tri kategorije - za najbolju predstavu, glavna mušku i glavnu žensku ulogu. U programu je učestvovalo deset predstava iz Zagreba, Nikšića, Vinkovaca, Tuzle, Mostara, Sarajeva i Banjaluke.
Regionalizacija festivala je, po opštoj oceni, podigla estetsko-umetničke kriterijume, tako da nagrade za najbolju predstavu i za režiju u okviru bosansko-hercegovačke produkcije nisu dodeljene.

 

Blic/Tanjug 23.11.2007.

 

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook