POTPIŠITE PETICIJU - KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

Srpsko-albanska zadruga

ORAHOVAC, 27. novembra 2007. - Već godinu i po dana u Orahovcu radi multietnička poljoprivredna zadruga: od 35 kooperanata 20 su Albanci a 15 Srbi.
Zadrgari danas traže veću finansijsku podršku domaćih i stranih donatora da bi im projekt napredovao.
Bojan Žarić, direktor opštinske kancelarije za zajednice, istovremeno i direktor zadruge, kaže da se rad zadruge zasniva na izgradnji poverenja i na "udruživanju poljoprivrednika koji poslednjih godina imaju velike probleme sa tržištem i nabavkom zaštitnih sredstava".
"Tehnologija je zastarela. Kao poljoprivredni inženjer, zajedno sa mojim kolegama Albancima pokušavam da zadrugarima približim neka nova saznanja, pre svega u gajenju novih sorti i upotrebi nove tehnologije".
Zadruga je pripremila više projekata i zadrugari očekuju njihovo ispunjenje.
"Jedan od projekata je nabavka više traktora koji bi služili svim članovima zadruge. Obavljali bi usluge i dugim poljoprivrednicima svih nacionalnosti, i to po minimalnoj ceni", kaže Žarić.
Sada dosta poljoprivrednika, a pogotovu Srba, ne može da nabavi sopstvenu mehanizaciju, pre svega traktor i zaštitna sredstva koja su veoma skupa.
"Preko zadruge, u saradnji sa ministarstvom sa poljoprivredu Kosova, naćicemo neko rešenje da pomognemo poljoprivrednicima. U ministarstvu smo razgovarali da se poveća poljoprivredni budžet, da se ukine porez na poljoprivredne proizvode i smanji carinska stopa. To su naši zahtevi, a njihovo ostvaranje očekujemo posle konstituisanja nove kosovske vlade", navodi Žarić.
Sulejman Balja, zamenik direktora zadruge, kaže da im je osnovni cilj stručna pomoć poljopriverdnicima i obnova međuetničkih i komšijskih odnosa.
"Naša zadruga nema gotov kapital kojim bismo podržali naše članove. Zato apelujemo na međunarodne donatore, domaće i međunarodne fondacije da nam pomognu", kaže Balja.
On ukazuje da Srbi i Albanci sarađuju i van zadruge, primera radi prilikom otkupa i prerade grožđa.
"Ove godine smo imali promociju zadruge na manifestaciji Dani grožđa u Orahovnu, gde je naš član dobio nagradu kao jedan od većih proizvođača grožđa i vina", navodi Balja.
Žarić, uz podsećanje da se Evropa počela udruživati preko poljoprivrede, ističe da njihova multietnička zadruga predstavlja dobar primer obnavljanja međunacionalnih mostova u Orahovcu.
On dodaje da se "time bave i nevladine organizacije koje rade na izgradnji poverenja preko zajedničkih seminara i druženja, posebno preko letnjih i zimskih kampova".
"Na njima se skuplja omladina, albanska i srpska, razmenjujući iskustva i ideje. Sarađuju sa ljudima iz regiona, sa Crnom Gorom, Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom... Lično mislim da se međunaciomnalna saradnja i odnosi stabilizuju", kaže Žarić.
U Orahovcu, poznatom po skoro idealnim uslovima za vinogradsrstvo, postoji 2.000 hektara plantažnih vinograda. Oko 1.200 hektara je do pre osam i po godina bilo u društvenom, a ostatak u privatnom vlasništvu.
Jedan Amerikanac albanskog porekla, koji je nedavno otkupio najveći deo vinograda društvenog sektora, već radi na gajenju grožđa, proizvodnji vina i rakija sa ovog podneblja, ulažući poveći kapital.

 

Refki Alija

 

Beta 27.11.2007.

 

 

Zoran Babić, jedan od organizatora podizanja spomenika Rokiju Balboi u Žitištu

Koncert Dina Merlina smirio bi strasti u Novom Pazaru

Zrenjanin - Zoran Babić, u široj javnosti poznatiji po učešću u organizaciji gradnje spomenika Rokiju Balboi u Žitištu, predložio je da se na stadionu fudbalskog kluba Novi Pazar, kao jedan od načina za smirivanje političkih strasti u Sandžaku, organizuje kocert Dina Merlina. Gostujući kao zamenik predsednika opstine Žitište u programu jedne lokalne radio stanice, Babić je uputio kritike Demokratskoj stranci i Demokratskoj stranci Srbije koje, po njegovim rečima, svoju političku moć koriste za međusobne obračune, a ne za jačanje tog dela Srbije.
- Veliki deo Bošnjaka je građanski opredeljen i oni se sada povlače pri najezdi primitivizma, nasilja i veštačkih sukoba unutar Islamske verske zajednice - izjavio je Babić i istakao da u Novom Pazaru ima mnogo prijatelja i poznanika koji zastupaju ovakve stavove. Babić je dodao da antagonizam Bošnjaka prema politici iz Beograda raste i da je veći sada nego za vreme režima Slobodana Miloševića, kao i da su članovi Vlade Srbije dužni da pošalju bilo kakav pozitivan signal građanima Novog Pazara i da im pokažu da im je stalo da tenzije splasnu. Prema njegovim rečima, jedan od najefektnijih načina bio bi njihovo zajedničko pojavljivanje na nekoj od javnih manifestacija poput koncerta Dina Merlina, nesporno jedne od najpopularnijih estradnih zvezda i u ovim krajevima.

Danas/Beta

 

Otvorena izložba “Krajiške legende“

Matrica stvaranja Petra Kočića

Sarajevo - U Galeriji “Mak” Muzeja književnosti i pozorišne umjetnosti BiH otvorena je izložba “Krajiške legende“. Konkretnije, radi se o izložbi čije je povod 130 godina od rođenja književnika Petra Kočića (Stričići, Zmijanje 1877 - Beograd, 1916).

Autor izložbe je kustos u Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti BiH Nedim Mušović, koji je osvrćući se na književni Kočićev opus, zapisao i slijedeće: “Steći uvid u njegovu autorsku poetiku u jednom neopterećenom polemičkom kontekstu, i pomoću bibliografskih i drugih kritičkih referenci preći uzlazni put od početaka do kraja njegove literarne aktivnosti, znači i razumjeti kakvu je metamorfozu prošla bosanskohercegovačka modernistička književnost s početka dvadesetog vijeka koja je nagovijestila čitav jedan niz pripovjedača u uporednoj ju­žnoslovenskoj beletristici koji su se oslanjali na njegovu matricu stvaranja (...)”.

Spominjući Kočićev životni put (tegobno djetinjstvo, školovanje, studij, policijska protjerivanja...), prof. Dejan Đu­ričković će prigodom otvorenja izložbe kazati: “Za mnoge pisce, kao i za obične ljude, Kočić je bio inspirator, škola osvješćivanja, optimizma i moralne čvrstine. Njegovo djelo je na putu u narod i u komunikaciji s narodom uvijek, spontano, brisalo sve prepreke, odbacivalo od sebe sva pogrešna tumačenja kao strana, ispoljavalo svoj duboko humanistički, umjetnički, društveno i istorijski pokretački smisao, isijavajući u pravcu života i nj­egove uvijek promjenljive istorijske scene ono što je i sam Kočić smatrao najtrajnijim elementima umjetničkog djela: ljepotu izraza i snagu života“.

 

An.Š.

Oslobođenje 29.11.2007.

 

 

U smrt iz inata

Osećajući da mu se bliži kraj, malaksao, sa znacima depresije, izbegavajući da u kuću primi i najbliže prijatelje, Miloš Crnjanski je svoju poslednju volju napisao 19. jula 1977, kojom je sve što je imao ostavio supruzi Vidi sa kojom je živeo 57 godina. U jesen iste godine zdravlje mu se naglo pogoršalo i svom doktoru Mihajlu Bogdanoviću mirno je govorio: “Sve je gotovo, doktore... Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi...”
U stanju bunila, sutradan je prebačen u bolnicu gde su sve analize pokazivale da je stanje organizma uglavnom normalno. Odbijao je svaku komunikaciju pa i hranu, a na nagovor da bi trebalo ipak nešto da pojede, Crnjanski je odgovorio: “Ja uopšte nemam nameru da živim”. Bile su to, kako je zabeležio biograf velikog pisca Radovan Popović, poslednje reči Crnjanskog. Umro je 30. novembra 1977, oko 17.30 časova u 84. godini. Konzilijum lekara ni posle obdukcije nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su samo da je smrt - psihosomatske naravi.
Osam meseci kasnije Vida Crnjanski sačinila je testament u kojem je izrazila želju da se osnuje fond i nagrada Miloš Crnjanski, a deo predmeta i rukopisa iz njihovog stana u Ulici maršala Tolbuhina 81 namenjen je Narodnoj biblioteci Srbije. Umrla je iste jeseni, takođe u 84. godini, a u Narodnoj biblioteci Srbije kasnije je načinjen legat Crnjanskog koji ovih dana nije dostupan javnosti zbog zamašne rekonstrukcije ovog velikog doma knjige.
Od predmeta iz doma Crnjanskog u legatu se brižljivo čuvaju njegov pisaći sto, stolica, lampa, pisaća mašina “adler”, koju je svuda nosio sa sobom i na kojoj je napisao “Seobe”, “Roman o Londonu”, “Lament nad Beogradom”, “Embahade”...
Nada Mirkov, koja se stara o legatu, ukazuje nam i na lična dokumenta velikana, koja su klasifikovana i sređena, kao što su lična karta, vojna knjižica, dokument o službovanju, pasoš, vozačka dozvola, studentski indeks, novinarska članska karta, zapisnik sa dvoboja... A dvoboj se dogodio 1926, i u njemu je samo pukim slučajem Crnjanski ostao živ. Pun snage i sebe, sportista u nekoliko disciplina, mladi pisac se u jednom trenutku posvađao sa petoricom vazduhoplovaca, išamarao ih po licu belim rukavicama i sve pozvao na dvoboj. Svi su to odbili sem Tadije Sondermajera, komandanta vazduhoplovstva i solunskog heroja, koji je želeo da odbrani oficirsku čast. Kako je, prema kazivanjima prisutnih. zabeležio pisac Vladimir Bunjac, svedoci Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i pisac Dušan Matić.
Dvoboj je održan u šumarku nedaleko od Vršca, po starom viteškom ritualu. Pravo prvog pucnja dobio je Crnjanski, ali je promašio. Njegov protivnik je, zatim, podigao pištolj, dugo nišanio u glavu, povukao oroz jedanput, drugi, treći put, ali se pucanj nije čuo. Ispostavilo se da Sondermajer nije znao da rukuje starinskim pištoljem porodice Dunđerski. Pošto je Matić tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja, prema ritualu, Sondermajeru je dozvoljeno da opali uvis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. On je još jednom povukao oroz i pištolj je opalio!
- Iz legata posebno su dragoceni rukopisi i prepiska Crnjanskog, koja sadrži oko 200 njegovih pisama i oko 1.000 pisama koje je razmenjivao sa raznim ljudima - kaže Nada Mirkov. - Veoma je značajna prepiska koju je vodio krajem pedesetih i početkom šezdesetih kada se spremao da se vrati u zemlju, pisma koja je razmenjivao sa Mladenom Leskovcem, u povodu sabranih dela, kao i prepiska sa Milanom Stojadinovićem, koji ga je pomagao, šaljući mu novac iz Buenos Ajresa, a ovaj mu je pomagao na memoarima “Ni rat, ni pakt”. Prepiska koja je, inače, vođena na pet jezika - mađarskom, italijanskom, nemačkom, engleskom i francuskom, pripremljena je za štampu i biće objavljena u posebnoj knjizi.
Kada rekonstrukcija bioblioteke bude završena i legat će sinuti novim sjajem, pa će posetioci moći da vide i silne rukopisne verzije slavnih dela velikog pisca. Na mnogima od njih radio je sa fanatičnom upornošću i pedanterijom, o čemu svedoči i po 15-16 verzija istog teksta. U spomen-sobi biće izložena i lična biblioteka sa više od hiljadu knjiga, koje svedoče o izuzetno širokim interesovanjima Crnjanskog: rečnici, dela iz istorije Engleske i Škotske, dela Šekspira i posebno knjige o Mikelanđelu, kojim je pisac bio fasciniran. Tu je i zbirka sjajnih fotografija, jer je Crnjanski bio strastveni fotoamater, njegove slike na ulju, među kojima izuzetno uspešan autoportret, a sačuvan je i sjajni portret Crnjanskog, koji je uradio Sava Šumanović.

Jedan od najvećih srpskih pisaca 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo nekoliko stotina poštovalaca njegovog dela. Na grobu su bila samo četiri venca, poneki buket cveća, a govorio je predsednik Udruženja književnika Vladimir Stojšin. Na večni put pisac je ispraćen stihovima iz “Lamenta nad Beogradom”:
“A kad umorno srce moje ućuti da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.”


ZADUŽBINA
ZADUŽBINA Miloša Crnjanskog, koja je osnovana 1980, već punih 14 godina radi na priređivanju celokupnih dela velikog pisca, po principu kritičkog izdanja. Dosad je objavljeno 11 tomova (“Lirika”, “Kod Hiperborejaca”, “Seobe”, “Druga knjiga Seoba”, “Putopisi 1, 2”, “Pripovedna proza”, “Knjiga o Mikelanđelu”, “Eseji i članci 1, 2” i “Roman o Londonu”). U pripremi je još pet tomova, iduće godine pojaviće se tom “Drama” (“Maska”, “Tesla”, “Konak”), potom slede “Embahade”, pa “Kap španske krvi”, “Suzni krokodil”, “Tip dinarskog aviona”, “Publicistika” i “Prepiska”.


SUDBONOSNO
NA Filozofskom fakultetu Crnjanski je 1920. slušao predavanja i tada, naročito među ženskim svetom, bio veoma zapažen po načinu ophođenja i ekstravagantnom odevanju. Na jednom od časova istorije, u Kapetan Mišinom zdanju, sasvim slučajno upoznao je Vidosavu - Vidu Ružić, lepu studentkinju, ćerku bivšeg dvorskog savetnika i pisca Dobre Ružića. Ona je pored sebe stavila svoj lepi mondenski šešir, a Crnjanski se zainatio da baš tu sedne, iako mu je rekla da je to mesto zauzela za drugaricu. Crnjanski joj je na to rekao: “Zauzeto, pa za mene, naravno.” Bio je to sudbonosni susret. Vida Ružić će mu biti životni saputnik do smrti.


PREVODI I IZDANJA
PREMA rečima Dimitrija Tasića, sekretara Zadužbine Miloša Crnjanskog, poslednjih godina raste interesovanje izdavača, i u zemlji i van naših granica, za dela Crnjanskog.
Tako su upravo objavljene tri njegove knjige na rumunskom jeziku - “Lirika Itake” (dvojezično), “Stražilovo” (dvojezično) i “Dnevnik o Čarnojeviću” u izdanju “Brumara” iz Temišvara, a u prevodu Jovana Radina Pejanova.
Prošle godine objavljeno je kritičko izdanje “Romana o Londonu”, koji je objavila kuća “L’až dom” iz Lozane, isti roman objavile su “Večernje novosti” i podgorički “Cid”, a ove godine “Parnas buk” iz Valjeva objavio je “Izabrana dela Crnjanskog”, novosadski “Prometej” - “Antologiju Crnjanski”, a pred izlaskom iz štampe su i izabrana dela (“Konras” iz Beograda), dok je kuća “Glas crkve” najavila sabrana dela Crnjanskog u 15 tomova.


POVRATAK U OTADŽBINU
CRNjANSKI je više od dve decenije proveo u izgnanstvu i dugo se predomišljao da li da se vrati, plašeći se mogućih posledica. Na jednom ručku u Londonu, u martu 1957. godine, sreo se sa Mošom Pijade, koga je znao još iz predratnog vremena kad su bili članovi “Grupe umetnika” i zajedno u Moskvi sedeli sa Tinom Ujevićem, Vojislavom Jovanovićem Maramboom, Sibetom Miličićem... Posle ručka stari poznanici su se srdačno pozdravili. “Šta ti tu radiš“?, pitao ga je Moša. “Novinarišem”, odgovorio je Crnjanski, koji je u to vreme bio spoljni saradnik lista “Ekonomist”. “Za koga?”, interesovao se Moša. “E, to je druga priča”, odgovorio je Crnjanski. “Pa, što se ne vraćaš, matora budalo?”, zapitao je prijateljski Pijade i dobio odgovor: “Mani, Mošo...”
Ipak, u leto 1965. vratio se u zemlju, najpre u Opatiju, a zatim u Beograd. Bio je oduševljen i egzaltirano je govorio: “Ovo je Amerika”.

D.BOGUTOVIĆ

Večernje novosti 29.11.2007.

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook