POTPIŠITE PETICIJU - KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

 

Osvijetljena Saborna crkva

Sarajevo – Saborna crkva rođenja Presvete Bogorodice više nije u mraku, ukrašena je dekorativnim svjetlima, koja su zvanično upaljena sinoć. Ova crkva izgrađena je prije 139 godina i nalazi se na primarnoj listi nacionalnih spomenika naše zemlje, a dosad je bila jedini vjerski objekat u gradu koji nije imao vanjsko osvjetljenje.

U realizaciju projekta uloženo je 200.000 maraka, od čega je 120.000 izdvojila Vlada KS-a, 58.000 KM Grad Sarajevo, te preostali iznos Crkvena opština Saborne crkve.

H.S.

Oslobođenje 6.1.2008.

 

Živimo u licemernoj zemlji

Đorđe Balašević, poznati kantautor, obradovao je nedavno svoju publiku sa četiri iznenadna koncerta. Uskoro će početi da snima i film „Kao rani mraz“, nova knjiga lagano napreduje, a njegova borba s vetrenjačama ne prestaje. U intervjuu za „Blic“ Đole govori o životu u Srbiji, muzici i kaže da mu je prošla godina bila jedna od najgorih...

U kojoj je fazi rad na filmu „Kao rani mraz“?
- Ogroman je posao oko priprema, ali male sabotaže, smicalice, ometanja ukazuju nam na to da smo na dobrom putu da snimimo film kakav se od nas i očekuje. Otežava nam to što ne želimo ikog da prevarimo, da se talimo, što iza nas ne stoji neka perionica love ili kontroverzni lobi koji kontroliše sve od donošenja ustavnih amandmana pa do učinka prosjaka na semaforima. Kad smo mu pomenuli „diskreciono pravo“, ministar kulture nas je diskretno uputio na kraj reda, uz objašnjenje da „iz tog kabineta želi da izađe čistog obraza“. Bez brige, prijavićemo se i na taj konkurs, pa i mi o svom obrazu pomalo brinemo nekih tridesetak Javnih Godina, sedam i po ministarskih mandata...

Jesu li sve uloge podeljene i ko je na spisku glumaca?
- Kasting je obavljen, biće puno klinaca, kako je i obećano, a od prijatelja kojima smo se prvima obratili svoj načelni pristanak su nam dali Miki Manojlović, Svetozar Cvetković, Peđa Bjelac iz Praga, pa zatim Mira Banjac, dakako, koja je ponudu da igra skeledžiju prihvatila oduševljena što će opet glumiti „muškaraču“. Posebno smo zamolili Đuzu Stoiljkovića da nađe malo vremena za nas, a iz naše porodice prošle su dve devojke, Jovana i Olivera, s tim da ovu drugu još nagovaramo jer je prezauzeta producentsko-organizacionim obavezama.

Da li je Rade Šerbedžija prihvatio javnu ponudu da učestvuje u filmu i da li ćete možda 8. januara na njegovom koncertu održati i prvu javnu probu?
- Radetu sam odavno rekao da uloga Vase nije pisana za njega, nego je pre pisana „po njemu“, kao da mi je pozirao za nju. Naše porodice prijateljuju „na svim nivoima“, i žao mi je što se zbog (uglavnom Radetove) zauzetosti viđamo tako retko. Bili smo svega par puta i na sceni zajedno, ali hemija koja se pri tom desila govori da nam probe ne trebaju. Nas dvojica smo probali sve što vredi probati u ovom životu...

Kakav je utisak na vas ostavio ponovni susret s publikom u Centru „Sava“?
- Beograd mi je važniji nego što se čini i ne želim da mi i te uspomene budu naružene. Pojavio sam se kao gost kod dva prividno različita prijatelja, kod Miroslava u „Areni“, pred petnaestak hiljada narodnjaka, i kod Radeta, u Centru „Sava“, na svom terenu, gde sam izborio sto dvadeset i nešto pobeda zaredom i oba puta sam dočekan od publike kao rođak. No, nekim rođacima se i radujemo zato što ih viđamo samo par puta godišnje? Ne mislim da ću skoro raditi koncert u Beogradu, a trudiću se da se ni kao gost ne navadim. Dok me ne zaborave pomodari koji su na koncerte dolazili jer je to u trendu, a pre nego što me zaborave svi oni koji su novogodišnjim čarolijama doprinosili i više nego ja...

Pred kraj prošle godine napravili ste mini-turneju. Kako je došlo do toga?
- Ta „publika“ ima srce koje se izdaleka čuje, nema potrebe da se opipavamo. Nastupam kad me se ljudi zažele, i kad se ja zaželim njih. Imam neke zamisli oko knjige koju dovršavam, i to se potrefilo sa pozivima prijatelja iz Gradske kuće u Subotici, Ješe iz Inđije, i Boguna iz Bača. Kad su me zvaničnici Centra „Sava“ zbunjeno pitali otkud to da gostujem u Baču, odgovorio sam im: Pa kad je sala u Selenči zauzeta? Raka Radović, predsednik opštine Trstenik, sačekao nas je pred crkvom, čuvajući nam mesto za parking. Primali su me kojekakvi predsednici, ali to nisam doživeo. Vejao je sneg, izgledalo je da se društvo skupilo oko klavira, a meni je, eto, zapao mikrofon. Nije to bila turneja, niti će se nastaviti, četiri recitalčića, ništa više...

Kakav je osećaj kada vam sedam godina nakon demokratskih promena u Srbiji zabrane koncert?
- Ništa senzacionalno. Otkad je krajem devedesetih u novosadskom radiju na staklu režije okačena cedulja „Balaševića ne emitovati!“, ništa me više ne pogađa. U slučaju Stare Pazove jednostavno su neki lokalci hteli da se malo dodvore gazdama, ne konsultujući ih prethodno. Naravno da je „sa vrha“ stigao demant i poziv da nastupim „kad god želim“. Vučić je dovoljno perfidan da zna da je najsigurnije da neću nastupiti ako me on pozove. Ovakav sam i onakav, ali nema tih trista soma evra za koje ću ja zaplesati ponoćni valcer s radikalkom. Ništa lično, nema tu ni mržnje ni zadojenosti, samo malo preostalih principa. Žao mi je Stare Pazove, dobra je to varoš, ne zaslužuje predsednika koji se bavi „podobnostima“. Publiku u Inđiji podsetio sam na dva stuba s anđelima koja su podignuta u znak zahvalnosti na mestu gde se u tamo nekom veku epidemija kuge zaustavila pred obližnjom Rumom. Rekoh im da je neka mentalna kuga krenula prema njima preko Zemuna, Batajnice, obe Pazove, i da dižu stubove s anđelima kod motela „Volan“, dok je još vreme. Imam ja gde, imaju valjda gde i Pazovčani, oni najbolje znaju...

Šta mislite o političkoj situaciji, da li podrška Tadiću znači vaš ozbiljniji politički anganžman?
- Podrška Borisu je pitanje doslednosti, i dao bih je svakom kandidatu s ove strane razuma. Naša politička situacija je licemerna, cinična, kao i sve ostalo u zemlji i ko god da se upusti u raspetljavanje, naići će na reakcije podeljene matematički, kao birački glasovi. Izguraću svoju posvećenost promenama do kraja, mislim da je to pošteno, i nadam se da će se stvari odvijati tako da nakon 11. maja više nikad neću morati da se pentram na pozornicu na kojoj nema muzičkih instrumenata...

Da li ste zadovoljni postignutim u prošloj godini?
- Prošla godina bila mi je jedna od najgorih u životu, i iskreno se nadam da joj naredne neće konkurisati u tome, jer sam gotov. Nisam bio od velike koristi, suočio sam se s najgorim šljamom koji gamiže ovom planetom i stigla su me razočaranja koja nas obično i stignu kad usporimo na krivinama zrelih godina. Srećom, Jovana, Jelena i Aleksa vratili su me u igru svojim uspesima i kreativnošću, tako da su lepi poslednji trenuci godine poništili njen ružni početak. Ne mislim da se nečega možeš rešiti okretanjem stranice na kalendaru, ali mi je ipak drago da je dve hiljade sedma prošla, mater joj...

Imate li vremena za pisanje, napreduje li knjiga?
- Olja je preuzela većinu ogromnog tereta priprema filma na sebe, tako da sam nastavio rad na davno započetoj knjizi o detinjstvu. U njoj nema aktuelnosti, politike, vulgarnosti, i na pomenutim koncertima uverio sam se da nove priče publiku razgaljuju koliko i mene dok sam ih pisao, što je odličan znak. No, svaka čast mom detinjstvu, ali Aleksino detinjstvo je to koje je na snazi. Zbog Alekse meni ne pada na pamet da bežim u lepša vremena, nego da živim u lepšim vremenima, ponovo...

Da li radite i na novim pesmama, novom studijskom albumu?
- Nove pesme zamišljene su kao „muzika iz romana“, neke od njih sam čak i izveo, onako, u radnoj verziji na ovim malim koncertima, i svi su gurali mobilne telefone da ih snime. Pa, to im je, kanda, i sudbina, jer ne nameravam da ih studijski snimim sve dok se ne overe u pozorištima širom sveta. Zamislio sam to kao poklon uz premijeru, promociju, monodramu, koncert, kako god da taj događaj nazovemo do kraja? A telefondžije nek snimaju. I to je neki sport...

Božićno slavlje
Kako porodica Balašević proslavlja Božić?
- U našoj kući Božić se slavio i pre nego što je ovde ponovo ušao u modu. Moj deda je palio sveću i bacao orahe „u ime oca i sina“, daleko pre nego što su svi ovi Naprasno Kršteni i Pokršteni probrali prste kojim će se ubuduće krstiti. Još tad sam naučio da naši praznici vrede tek onda kad raduju i komšije koje ne slave toga dana. Seče se kolač, sprema šaran, pasulj, priprema koljivo. Nema trubača, badnjaka, pucnjave uvis, to u Pravoj Vojvodini nikad nije bio običaj...

Neven Džodan

Blic 6.1.2008.

 

Filmska koprodukcija u regionu (ne)primetna

 

U regionu danas postoje različite inicijative u oblasti kulture. Iako to možda nije toliko vidljivo, region je danas daleko više povezaniji nego pre samo nekoliko godina.

Tendencije umrežavanja postaju sve vidljivije, jer su proizvodi tih saradnji, najčešće, televizijski i filmski projekti. Tom lažnom utisku najviše doprinose televizijske serije koje se emituju gotovo istovremeno u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i u Crnoj Gori, a u kojima se pojavljuju glumci iz tih država.

Sa druge strane, filmska koprodukcija je gotovo neprimetna. Postoji svega nekoliko primera te saradnje, kao što su film "Karaula", režisera Rajka Grlića, koji predstavlja prvu koprodukciju svih zemalja sa prostora bivše Jugoslavije i Velike Britanije, a jedan od poslednjih primera srpske i hrvatske koprodukcije jeste film Ljubiše Samardžića "Konji vrani".

Sarajevski glumac Zijah Sokolović, koji je jednako prisutan u različitim tv i filmskim produkcijama na prostoru bivše Jugoslavije, kaže za RSE, da za loše stanje u oblasti koprodukcija postoji jednostavan odgovor:

"Kada govorimo o televiziji a pogotovo o filmu, zahtevaju jednu ogromnu publiku i ekonomsku potporu, ekonomski feedback, a to toga još uvek nema."

Poslednji primer televizijske koprodukcije predstavlja serija "Ne daj se Nina", koja se upravo emituje na televiziji FOX.

Ova serija predstavlja regionalni projekat u kom učestvuju glumci iz nekoliko ex-yu republika. Realizovan je u koprodukciji Fox televizije Srbija i RTL Televizije Hrvatska, a osim u ove dve zemlje serija će se emitovati u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.

Slađana Paunović, PR menadžerka FOX televizije, kaže za RSE, da su njihova iskustva u stvaranju zajedničkog regionalnog projekta više nego pozitivna:

"Izabran je zaista odličan tim kada je u pitanju ovaj projekat, i kada govorimo o produkcijskom delu i glumačkoj postavi. Serija se snima u studiju Jadran film u Zagrebu ali se snimanje paralelno odvija i na otvorenim lokacijama u Beogradu i Zagrebu. Set je zaista ogroman, površine veće od hiljadu kvadratnih metara, sa dvadeset različitih objekata – jedan zahtevan tehničko-tehnološki projekat. Dakle, možemo biti više nego zadovoljni dosadašnjom saradnjom."

I dok jedni govore kako saradnje ima više nego pre, drugi tvrde suprotno. Zijah Sokolović ističe da su nacionalističke politike u regionu još uvek toliko dominantne da uspevaju da spreče sve one tendencije u kulturi koje imaju za cilj profesionalno i ekonomsko udruživanje:

"Mislim da još uvek ima premalo kulturnog udruživanja i zajedničkog rada na prostoru bivše Jugoslavije, jer ni politička ni verska situacija nije dovedena na taj nivo da se, u tom smislu, kulturna zbivanja odvijaju samostalno i da imaju samoinicijativu. Postoji jedna zatvorenost koja ne odgovara vremenu u kojem živimo."

U Srbiji se trenutno, na televiziji "Pink" prikazuje i hrvatska serija "Urota", producentske kuće "Ava". Ova televizija već godinama sarađuje sa raznim produkcijama u regionu, ali se za velike koprodukcije, kako kažu u ovoj televiziji, tek sprema.

Tatjana Vojtehovski-Stevanov, PR menadžerka RTV "Pink", za RSE kaže, da su koprodukcije veoma poželjne jer je to jedan od najboljih načina da se proširi tržište. Ona, suprotno Zijahu Sokoloviću, kaže da su u oblasti regionalne tv kprodukcije napravljeno ogromni pomaci:

"Veliki pomaci su napravljeni, govorim iz ličnog iskustva i iz iskustva televizije, kompanije, za koju radim. Ne može se porediti situacija od pre nekoliko godina, čak pre dve godine, sa ovom danas. Danas je to daleko bolje. Mislim da su neke barijere, i sve ono što je postojalo kao rezultat svega onoga što se dešavalo '90-ih godina na ovim prostorima, srušene. Svaka vrsta regionalnog medijskog povezivanja, pošto govorimo o tom  biznisu, može doprineti svakoj vrsti povezivanja, u ostalim privrednim granama i drugim vrstama biznisa, što može biti jako dobro, ne samo za nas već i za naše komšije."

Ali, da bi se promenile kulturološke matrice potrebno je menjati političke elite, kaže Zijah Sokolović. On naglašava da je potrebno učiniti nekoliko stvari kako bi filmske, tv ili neke druge koprodukcije iz oblasti kulture, postale učestalije i vidljivije:

"Mislim da prvo političke stranke, koje zagovaraju nacionalizam i koje su učestvovale u ratu, moraju da odu sa političke i društvene scene. To je neki imperativ da bi se otvorio prostor u kojem bi ljudi mogli mirno da funkcionišu. To je prvi uslov, ali za to treba malo više vremena, jer to ide dosta sporo i stidljivo. Naravno da postoji jedan kulturni i materijalni profit iz jedne takve politike, ona je realnost vremena u kojem živimo, ali je pogubna za umetnost, pogotovo u komunikaciji umetnika."

 

Želimir Bojović

 

Slobodna Evropa 5.1.2008.

 

 

Bat Micva nakon 70 godina

 Sarajevo – Gotovo se ni najdugovječniji članovi Jevrejske općine ne sjećaju točno kada je u našem hramu obavljen inicijalni obred uvođenja u društvo odraslih “punoljetnih Bat Micva. I zaista, nakon dugih 70 godina, ova lijepa tradicija je obnovljena, pa su pred gostujućim rabinom, Eliezarom Papom mlade dame izgovorile na hebrejskom i našem jeziku izgovorile trinaest osnovnih postulata vjere i tako zakoračile u svijet odraslih.

Članice Bohorete su, kako je to uobičajeno, ovom prilikom darovlae mlade slavljenice zlatnim lančićima sa privjescima na kojima je ugraviran datum obreda i početno slovo njihovih imena pa će tako djevojke imati i trajnu uspomenu na ovaj dan.

Za očekivati je da će se iduće godine pred rabinom naći momčići dorasli za ovaj svečani čin, a mi se, tek uzgred, pitamo, da li ovi mladi ljudi na ovaj način stiču pravo da na našim skupštinama ravnopravno sa odraslima odlučuju o svim pitanjima od interesa za zajednicu,  posebno za mlade naraštaje.

Jevrejski glas decembar 2007/Kislev-Tevet 5768

 

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook