Fildžan viška - BiH Internet mreža za promociju tolerancije i prijateljstva

U katedrali služena misa na albanskom

MOSTAR – Sveta misa na albanskom jeziku po prvi put je slavljena preksinoć u mostarskoj katedrali Marije Majke Crkve. Tom prigodom okupilo se oko osamdeset Albanaca katoličke vjeroispovijedi s područja Hercegovačko-neretvanske županije kako bi sudjelovali u misnom slavlju na svome jeziku.

Svaka tri mjeseca

Misu je predvodio voditelj Albanske katoličke misije u Hrvatskoj i BiH don Ndue Ballabani. Prema riječima dopredsjednika Albanske zajednice u BiH Barde Đonlešaja, misa na albanskom će se u mostarskoj katedrali održavati svaka tri mjeseca. “Slavljenje mise na našem jeziku znači nam jako puno i sretni smo što svoju vjeru možemo prakticirati na svome jeziku“, kazao je Đonlešaj. Dodaje kako se zbog obveza don Ndue Ballabanija misa na albanskom jeziku za sada ne može češće održavati.

Biskup odobrio održavanje mise

Kazao je i kako se posebice zahvaljuje mjesnom biskupu msgr. dr. Ratku Periću koji im je, na zahtjev don Ndue Ballabanija, odobrio održavanje mise na albanskom jeziku.

Ivana Krišto

Dnevni list

Split

Grad se, posle dve decenije, počinje čitati sa Kozjaka u već viđenoj panorami, sada punoj cementa iz solinske ili omiške cementare i rizle iz dalmatinskih kamenoloma, kao i viška kamena sa usečenog autoputa. Betonom poremećeni spektakl ne može da promeni sliku o velikoj školjci koja ima prostora da po rubovima primi sedimentirane ljudske propuste. Na većini od tih nebodera zaokružio se grb Hajduka, simbola nikada iživljene ljubavi jednog grada prema svom sportskom identitetu.

Iz autobusa čija je početna stanica Beograd, na kolodvor pored Rive izašlo je samo četvoro putnika. Ostali su se već iskrcali u Krajini po studeni noći u kršu. Riva bez furešta odbija sunce sa veštačkog mermera i koncentriše svetlost koju je teško savladati bez tamnih naočara. Od te svetlosti ljudi su pobegli u senke Dioklecijanovih prolaza i brojnih pjaca velog mista. Povukli su se pred orgijom turbo arhitekture koju ignorišu i preko koje ne mogu da pređu, makar i što bez tog pristupa moru grad gubi svoj mediteranski smisao. Kažu da je za rugobu dato mnogo soldi, ali da su spremni da daju i više samo da im se vrate kamene ploče koje umeju obično ljudsko ćakulanje da pretvore u legendu.

Pored ribarnice i Bastiona, pa iza kazališta, stiže se do prizemnih zgrada bivših svlačionica ’Ajduka, u čijim hodnicima je zaostao zvuk kopački u ehu stepovanja pred izlazak na vreli travnjak Plinare. Putnik iz pristiglog autobusa objašnjava da ga je njegov imenjak, stric na čiju sahranu je došao, dovodio na montažni deo tribina kada je ono igrano četvrtfinale kupa šampiona. U fenomenu tog koridora, iz uskog hodnika do terena sigurno se krije simbolika Torcide, navijača koji preko slogana "Bili žive večno" savladavaju svoju prolaznost tako što luckastu mantru prenose kao zarazu na sve što diše ispod Marjana.

U senci te dogme može se razgovarati o košarci i tenisu, ali samo ako svako malo prihvatite da se na Poljudu igra najbolji balun na svitu. Dakle, ovaj fudbalski uvod mora da vam se dogodi ako imate želju da potisnute predrasude. A, hteo ne hteo, putnik dolazi sa bremenom zapitanosti kako će ga prihvatiti i da li je tužni povod njegovog dolaska alibi za odloženu manifestaciju ljubavi prema gradu koji je deo njegove porodice odabrao za svoj raj, a deo drugara iz detinjstva kao povratak u svoje jato. Posle tužne sahrane poslednjeg pretka, pilota onog vojnog vazduhoplovstva, putnik odlazi u kafić pored Jadra u Solinu na "Bog da mu dušu prosti". Sa Ivicom, svojim vršnjakom, gimnazijskim i fakultetskim drugarom, rekonstruiše protekle godine ličnih života. Pušta glas posle tura "Žuja je zakon", naručuje na dijalektu koji mladi konobari prvi put čuju uživo, i – dopada im se, nije foliranje. Pričaju o opštim mestima, o prokletstvu tranzicije i cvile za zajedničkim životom, sportistima, umetnicima, i opet je pivo zakon!

Noć u Kaštelima curi o politici koja ubija umetnost života, ženama balkanskim, uz šampionsku klapu, vino iz Komiže, inćune i domaći kapar. Dobro, bre, gde je tu naša greška? Oni o Vlajima hercegovačkim, on o činjenici da lično ne poznaje nikoga ko je učestvovao u ratu, a Ivica zakucava temu konstatacijom da je za sve krivo loše prevođenje. Kaže da se kod njih rečca "bre" čita kao: brave – stoko, a da pravi prevod upućuje na ombre – čoveče! Uostalom, ombre, donesi još jednu botiljku!

Na Peristilu se odmotava priča o horskom pevanju kosmatih hipika i nasilju vagabunda iz gradskog geta kada su od makaza stradale paž frizure osiječkih čupavaca. Tu je počinjala noć sa početka sedamdesetih koja se posle prostirala na Vinariju, gde su svirali Indeksi, Bastionu – Džentlmeni, Zvončacu – Drago Mlinarec, a u diskoteci Lav se okupljalo sve lepo ispod i iznad Velebita. Bačvice i Firule su organizovale picigin, a Lučica i Spinut reviju bikinija sa domaćim i fureštanskim lepoticama koje su od tadašnjeg sunca postajale lepše od brazilskih kreolki sa Kopakabane i Ipaneme. Na nedovršenim Gripama su izviždani kečeri-cirkusanti, kao prevaranti koreografije koja se ne prima u gradu koji je svedok stvarne gladijatorske borbe robova i sportista.

Unučad svoga strica, već odrasle ljude, putnik vidi prvi put. Dve gracije i dva mladića, potomci jugoslovenskih brakova, plemenito su gostoprimljivi i znatiželjni za deo porodice koji nisu upoznali. Drago im je da su prvi put čuli o delu istorije njihovog grada kada je država bila velika, mladost zajednička, a zabluda o večnosti sreće ista kao i teorija o besmrtnosti predsednika te države.

Car Dioklecijan je dobrovoljno sišao sa prestola kada je uvideo da ljudskoj ambiciji nema kraja. Povukao se u svoju palaču, gde je gajio cveće. Nosio je nadimak Jovius, nešto kao Ivica. Obojica su rođeni Solinjani.

Na ivici neboderskog dela Splita, do ivice Solina, putnici iz autobusa u povratku prate rimski akvadukt koji je vodom snabdevao palaču. Ispred nje se trenutno prostire pojas sramote lokalnog kabadahije koji je oterao građane sa Rive našeg pamćenja. Taj zasigurno neće dobrovoljno otići u istoriju.

Filip Golubović

Vreme broj 900

Na vest o smrti Rajka Mitića:

Idol za sva vremena

Možda su Zvezda i srpski fudbal imali i bolje igrače, ali nikada niko nije imao takav i toliki autoritet, nikada niko nije izazivao toliko poštovanje i nikada niko nije bio takvo oličenje džentlmenstva u sportu, ljudske dobrote i neverovatne skromnosti

Odmah da naglasim: nažalost, nisam imao sreće da gledam Rajka Mitića kao igrača, ali odmah i da dodam da sam dosta godina kasnije imao sreće da upoznam Rajka Mitića čoveka, prvo kao selektora one velike Jugoslavije, kasnije kao kolumnistu nekadašnjeg uglednog sportskog nedeljnika "Tempo", na kraju kao penzionera koji je znao da prošeta do grada na kafu ili da ode na neko putovanje sa reprezentacijom. Zvao me je "Španac" i uvek voleo da pita o španskom fudbalu, o svojim ispisnicima, prijateljima i rivalima, od Henta i Di Stefana do Kubale i Cibora...

Mladi koji se poslednjih decenija o fudbalu obaveštavaju preko tv-prenosa, interneta, DVD-ja, desetina dnevnih novina i revija, teško mogu shvatiti kako je to bilo nama, klincima iz provincije, kada smo sredinom pedestih godina prošlog veka "ulazili" u radio da bolje čujemo glas Radivoja Markovića, koji nam je sa naših i inostranih terena dočaravao važne i manje važne utakmice.

RAJKO IZ "ŽURNALA": Za nas koji smo se još tada trajno zarazili fudbalom, glas Raće Markovića bio je nešto poput pripovedača najlepših bajki u kojima su protagonisti bili, pre svih, Rajko Mitić i Stjepan Štef Bobek, šefovi velikih i večitih rivala Zvezde i Partizana. Uspevali smo da ih ponekad vidimo u nekim "Filmskim novostima", stariji će se setiti "žurnala" koji se prikazivao pre projekcije filma. Sa po nedelju dana zakašnjenja gledali smo, i po nekoliko puta, inserte sa nekog "večitog derbija" i zamišljali kako li to tek izgleda uživo, na stadionu JNA, jer stadion Crvene zvezde tada još nije postojao. U svim tim našim fudbalskim bajkama i fudbalskim snovima Rajko Mitić je bio sve. Junak naših dečačkih dana, idol naših roditelja, zgodan primer za naše profesore, fudbaler koji je svakim izlaskom na teren dodavao poneki detalj briljantnoj karijeri. Još tada je stvorio famu o sebi kao izuzetnom džentlmenu, čoveku koji je na terenu bio oličenje fer-pleja. Bilo je dovoljno reći Rajko pa da svi znaju o kome se radi. Biće da su njegovo ljudsko poštenje i skromnost poneti iz kuće, iz porodice skromnog železničkog radnika koja je po dolasku u Beograd dugo živela u jednom vagonu parkiranom na nekom slepom koloseku u Topčideru ili gde već ono beše... O Rajku će se sada ispisati mnogi tekstovi, kako i priliči velikanu kakav je bio, ali ako neko od njegovih poštovalaca hoće da sazna više o njemu, toplo preporučujem knjigu Radeta Šoškića Moša, Rajko, Bobek u kojoj su ispričane tri tople životne priče o tri fudbalske legende.

Pošto, kao što rekoh, nisam gledao Rajka, evo kako ga je video i doživeo neko ko ga je ne samo gledao već i sa njim igrao i bio njegovo poslednje desno krilo na oproštajnoj utakmici u finalu Kupa protiv Veleža 1958. Nikola Stipić je u svom emotivnom sećanju na Rajka napisao u "Novostima":

"Za mnoge će ostati tajna čime je to Rajko fascinirao igrače, stručnjake, novinare. Kako je to igrao čovek kome kao da je sve polazilo za nogom. U fudbalu, najteže je igrati – jednostavno. A, Rajko je bio primer racionalnog savršenstva, pri čemu je kod njega sve bilo podređeno kolektivu, igri tima. Nikad nijedan suvišan potez, nijedan rizičan dribling. Delio je lopte, kao da je i na potiljku imao oči, davao golove kao da je to najlakša stvar na svetu. A, sve to uz mnogo trčanja, truda, kao mašina, koja stalno otkucava uspele poteze, podstiče saigrače, drži sve konce igre. Pri tom, nikad nije podigao glas. Nikad da podvikne, ukori, uvek da ohrabri kao da igračima daje krila..."

Rajko je bio deo onog čuvenog olimpijskog tima iz Helsinkija 1952. koji stari zaljubljenici u fudbal i danas znaju napamet: Beara–Stanković, Crnković–Čajkovski, Horvat, Boškov–Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Ako ne pamtite to vreme, pitajte očeve i dedove šta je te 1952, u jeku prvih sankcija (Informbiro) kojima je bila izložena ova zemlja, značilo "igrati sa Rusima" i pobediti ih... Doduše, prethodno je preživljena nacionalna drama jer je Jugoslavija vodila sa 5:1 i dozvolila protivniku da izjednači na 5:5, da bi u ponovljenoj utakmici pobedila sa 3:1 i ušla u finale Olimpijade...

Jedna od najpoznatijih anegdota vezanih za Rajka jeste ona sa Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. Prilikom izlaska na teren za meč sa Brazilom na tek sagrađenoj Marakani, pred 200.000 gledalaca, Rajko je udario glavom u neku šipku i morao je da ostane u svlačionici da mu ušiju ranu. Vratio se na teren posle petnaestak minuta sa velikom čalmom oko glave i ginuo na terenu kao da se ništa nije dogodilo. U poluvremenu je u svlačionici bodrio drugove:

"Šta ste se snuždili, pa 0:0 sa domaćinom u ovakvom ambijentu nije uopšte loš rezultat..."

Tek kada su ga saigrači čudno pogledali, setio se da pita za rezultat i čuo da Brazil vodi sa 1:0...

Još dok je putovao po svetu sa Zvezdom i reprezentacijom, pisao je izveštaje za "Sport". Radio je to ozbiljno i objektivno. Kada se pred kraj radnog veka opredelio da u "Tempu" piše svoje kolumne, vratio se na teren koji je poznavao. Znao je da bude oštar kritičar, rekao bih da je bio i skeptik, ali nivo do koga se srozao naš fudbal dao mu je za pravo. Doduše, mislim da ni on sam nije verovao da ćemo pasti ovako nisko, ali kada je upozoravao da smo na pogrešnom putu nisu ga shvatali ozbiljno, uz komentare da je konzervativan i da je njegovo vreme prošlo...

NEPRAVDA U RIMU: Lično, sigurno kao i mnogi drugi, dugujem Rajku Mitiću najveće doživljeno fudbalsko zadovoljstvo. Reč je o polufinalu prvenstva Evrope 5. juna 1968. u Firenci. Jugoslavija protiv svetskog prvaka, Engleske. Rajko Mitić je bio selektor, Branko Stanković trener reprezentacije koja se briljantno plasirala (5:1 protiv Francuske u prvom četvrtfinalnom meču u Beogradu) na završni turnir četiri najbolje selekcije (sada ne možemo da prođemo ni sa 16 učesnika!). Na samom početku povredio se, i to teško, Ivica Osim, jedan od glavnih igrača u timu. Pravila nisu dozvoljavala izmenu. Osim je statirao na desnom krilu a Jugoslavija igrala sa 10 igrača. Držali smo 0:0 i čekali produžetke, nadali se žrebu, ali došao je 87. minut i briljantna akcija koju je Dragan Džajić završio prijemom lopte na grudi i fantastičnim šutem iz poluvoleja, gotovo "kroz uši" zabezeknutom Gordonu Benksu... Kada su onomad onako brutalno hapsili Dragana Džajića kao poslednjeg kriminalca u Srbiji, kao da su stavili lisice na taj briljantni gol i na taj veliki trenutak jugoslovenskog fudbala. Nažalost, tri dana kasnije bili smo svedoci najveće krađe u istoriji evropskih šampionata, švajcarski sudija Dinst obrukao je i sebe i državu iz koje je došao, i UEFA i FIFA i čitav fudbal. Tako skandalozno pristrasno suđenje u korist Italijana nikada nije viđeno ni pre ni posle ni na jednom velikom turniru. Jugoslavija je povela golom Dzajića, koji je tada bio jedan od dvojice-trojice najboljih igrača Evrope, Italijani su uz pomoć sudije izjednačili u 81. minutu, a posle produžetaka koji nisu doneli promenu igrana je nova utakmica u kojoj više nismo imali šansu... Umesto "praznika u Rimu" doživeli smo "nepravdu u Rimu" koja i danas jednako boli, okruglo 40 godina kasnije. Tako je Rajku Mitiću uskraćeno da u briljantnoj karijeri ima i titulu prvaka Evrope, ali moralnu pobedu niko mu nikada nije oduzeo.

Više puta smo pričali na tu temu, ali nije voleo da kuka. Držao se devize svog velikog prethodnika na mestu selektora, Asleksandra Tirnanića Tirketa, koji je uvek tvrdio da za "prosutim mlekom ne treba žaliti".

STADION "RAJKO MITIĆ": Ne verujem da je Rajko za bilo čim u životu žalio, ponajmanje za novcem koji je mogao da zaradi da je otišao u inostranstvo. Nikada nije bio materijalista. I nigde mu ne bi bilo bolje nego u Beogradu, među svojima, među prijateljima. Bio je strastan pušač, tvrd u svojim fudbalskim stavovima, znao je da bude duhovit u primedbama, ali nikada nije prešao granicu dobrog ukusa.

Možda su i njegova Crvena zvezda i srpski fudbal imali igrače koji su po čisto fudbalskim kvalitetima nadmašivali Rajka Mitića za koga gotovo svi kažu da nije bio virtuoz već radnik sa ogromnim učinkom na terenu, ali nikada niko nije imao takav i toliki autoritet, nikada niko nije izazivao toliko poštovanje i nikada niko nije bio takvo oličenje džentlmenstva u sportu, ljudske dobrote i neverovatne skromnosti.

I ništa lepše i prirodnije nego da stadion Crvene zvezde, umesto uvezenog nadimka Marakana, sa kojom posle rekonstrukcije i svođenja kapaciteta na pedesetak hiljada mesta nema nikakve veze, bude nazvan "Stadion Rajka Mitića". Ako tako bude, svaki put kada bilo ko od nas ode na neku utakmicu biće to istovremeno i odavanje pošte prvoj Zvezdinoj zvezdi, legendarnom Rajku.

Idolu za sva vremena.

Vladimir Stanković

Vreme broj 900

Marijan Beneš ponovo u ringu

Banja Luka - Proslavljeni jugoslovenski i banjalučki bokser Marijan Beneš se vratio u ring. Ali ne kao bokser takmičar, već kao trener i instruktor.

Kao što se mitološki Feniks digao iz pepela, žele osnivači bokserskog kluba Feniks NB Ahmet Ahmetović i proslavljeni banjalučki bokser Marijan Beneš iz pepela dignuti nekada trofejni banjalučki boks.

„Stvaram buduće šampione“

Beneš želi sa mladim ljudima podijeliti njegovo iskustvo. „Želim da prenesem svoje znanje i iskustvo na mlađe i uopće na sve one ljude koji to hoće. Da to ne ostane samo u meni nego da podijelim sa drugim osobama“, kaže on. A Beneševo iskustvo je veliko.

Bio je amaterski prvak BiH i bivše Jugoslavije. A onda se otisnuo u profesionalne bokserske vode i bio evropski i svjetski prvak. Iako su teške borbe ostavile traga na njegovom zdravlju, da ima priliku krenuti ispočetka, kaže, opet bi bio bokser. Talenata, kaže, ima.

Devetogodišnji Stefan ima veliki potencijal. „Zanimljivo je. Volio sam boks odavno i želio sam da se upišem. Trening je ponedjeljkom, srijedom i petkom, i tu radim s Benešom u ringu“, priča Stefan.

U klubu zajedno otac i sin

U klubu je i Bratislav Mačković, takođe nekada trofejni bokser. Došao je na Benešev poziv da pomogne svojim iskustvom, a u klub je doveo i svog sina Nikolu. „Nadam se da će ako nastavi ovako biti jedan od najperspektivnijih.

Nije što je moj sin, ali nadam se da će biti jedan od budućih šampiona“, smije se on. Nikola bi želio krenuti očevim stopama. „Ljubav prema boksu je najviše uzrok što treniram boks. Nisam vidio te mečeve mog oca jer sam mlađi, ali mi je pričao o tome. Nekakao iz toga se pojavio interes za boks“, kaže njegov sin Nikola.

Traže sponzore i donatore

Najveći problem kluba su finansije. Zoran Radić, predsjednik skupštine kluba, kaže da se trenutno traže sponzori i donatori. Zahvalan je Udruženju Roma koje je klubu ustupilo svoje prostorije. Neke firme su već obećale pomoć. Smisao postojanja kluba je usmjeriti mlade ljude u sport.

„Namjera je bila da okupimo omladinu i djecu sklonimo sa ulice i iz kafića i da se počnu baviti boksom“, objašnjava on motive za osnivanje kluba.

Članovi uprave žele omasoviti klub i iz veće mase selektovati najbolje sportiste. Kondicioni trener Marko Majdandžić kaže: „Klub je otvoren i šteta je, vidite kako je lijepa prostorija, a toliko mladih momaka ima ne tražimo da svi budu šampioni neka rade zbog sebe na svojoj opštoj fizičkoj spremi i da nauče nešto.

Da iskoriste nas i ovu salu i nas ovdje koji radimo da višak energije ostave ovdje“. Petnaestak polaznika marljivo treniraju tri puta sedmično. Oni se nadaju se da će kroz nekoliko godina barem neki od njih postati šampioni.

Dejan Šajinović

Deutsche Welle

POSLJEDNJI IZ SLAVNE NOGOMETNE GENERACIJE 50-ih, STJEPAN BOBEK, GOVORI O SVOJOJ KARIJERI, ZAGREBU I BEOGRADU, SLAVNIM UTAKMICAMA I DANAŠNJEM NOGOMETU, KOJEG – NE VOLI

SVI ZAJEDNO SMO JEDNO NIŠTA.

Sve su ovo danas kod nas u fudbalu "kikiriki prvenstva" i to se sa onim vremenom uopšte ne može usporediti. Partizanove utakmice sa Zvezdom čekale su se mesecima, ali čak ni dueli "velike četvorke" nisu bili jedina vrednost toga vremena. Ako si išao u Mostar, morao si dobro da se pomučiš, Sarajevo je bilo odlično, Željezničar, Vardar i Vojvodina, ko sve tada nije imao odlične igrače... Mi smo se rađali kao fudbaleri, a danas se fudbaleri proizvode. Mi smo igrali da pobedimo, a ovi danas igraju da ne izgube

Legenda jugoslavenskog nogometa, Stjepan Bobek, danas u 85. godini živi krajnje povučeno u svom stanu u Beogradu iako je bio proglašavan neslužbenim velemajstorom driblinga u generaciji koja je harala Evropom i u kojoj su prednjačili Vukas, Zebec, Čajkovski, Milutinović, Beara... U domaćim okvirima, osvojio je sve što se osvojiti može, i kao igrač i kao trener, bio je popularan kao filmska zvijezda, ali je nekako uvijek ostajao po strani od novinarskih bliceva jer je jednostavnost bila njegova trajna vrlina. Posljednji iz slavne generacije "Partizanovih beba", Bobek danas govori o svom shvaćanju nogometa kakvog više nema.

- Već kao vrlo mlad htjeli ste postati veliki igrač, a ipak, kada ste ulazili u svlačionicu vašeg tadašnjeg kluba Građanski, morali ste kucati na vrata jer su unutra sjedili sve sami asovi?

- Moja fudbalska karijera počela je sa dvanaest i po godina, a moj prvi klub zvao se Derby. Tada nisam puno razmišljao, živio sam na Trnju pokraj Save, voleo sam fudbal, posle škole čekalo me je društvo na livadi i mi smo tamo našli svoj kutak i igrali fudbal. Brzo sam se razvijao i sa petnaest godina igrao sam za te nižerazredne klubove, posle za Zagreb, a u toku rata, od 1942. do 1944. za Ličanin. Ja sam već tada kao mali klinac ostavio dosta dobar utisak pa su pojedini ljudi to zapazili, a među njima i Martin Bukovi koji je bio trener Građanskog. Posle mi je pričao da me je on odmah hteo dovesti u Građanski, ali nije smeo da me dira jer me ovi iz Ličanina nisu hteli pustiti. Bilo je to ustaško vreme i on se bojao da ga ne najure ako bi se previše angažirao oko mene. Ipak sredinom 1944. uspio sam preći u Građanski koji je tada stvarno bio renomirani klub i s Građanskim sam dočekao kraj rata. Slušaj, kako da ja kao mali klinac ne kucam na vrata svlačionice kada unutra sede Glazer, Cimermančić, Kokotović, Brozović, Jazbinšek, Wolfl, Lehner – jesi li ti normalan?

- Vi ste se s nogometom spasili da vas u to ratno vrijeme ne pozovu u vojsku.

- Da, spasio sam se. Da nisam igrao nogomet, poslali bi me u domobrane. Svakih petnaest dana išao sam po nekakvu propusnicu da ne moram odlaziti na vojne vježbe.

Imao sam sreću što nisam išao u rat, a bio sam taman idealno godište, 1923., za front. Da me Bukovi nije pozvao u Građanski koji je bio ozbiljan klub, ne znam kako bi bilo...

Mlad, brz i opasan

- Vi ste prvo bili vođa navale, a kasnije polutka?

- Da, prvo sam bio centarfor, gol igrač. Moram reći da u prvo vreme nisam ni znao šta sve ja znam. Bio sam dobar dribler i davao sam puno golova, štampa je pisala mnogo o meni, bio sam popularan. E, kada sam došao u Građanski, Bukovi me je prebacio na polutku i tada mi je rekao: "Slušaj mali, ti si jako opasan, tebe puno cepaju i hoće da te likvidiraju. Zato ćeš ti da igraš ofanzivnu levu polutku. Biti ćeš malo povučen, dobit ćeš puno lopti i moći ćeš da driblaš." Bio sam mlad, brz, duhovit i pravio sam takve stvari za koje nisam verovao da mogu da uradim.

- Jednom ste rekli da niste imali unaprijed razrađeni sistem driblinga.

- Igrao sam fudbal spontano, nisam razmišljao kako ja to radim sa loptom i kako prelazim igrača, a i treneri tada nisu praktikovali da svakom igraču objašnjavaju posebno šta treba da radi. Bio sam talentiran za fudbal, trener mi je rekao da igram levu polutku i ja sam to tako shvatio. Gledao sam onda i druge polutke, pa bih neki njihov dribling "kupio" tako da sam se lako ušaltovao...

- Kažu da ste imali svoje specijalnosti u driblingu...

- Da, bilo je to "rolanje" i igranje petom. Bio sam dobar finter i dobro sam igrao telom. Ilješ Špic, koji je jedno vreme bio moj trener u Partizanu, najviše me je naučio. On je kao igrač bio leva polutka u Ujpestu u Budimpešti, bio je inteligentan, veliki šmeker i ja pre njega ništa nisam znao. On mi je dao bogatstvo u igri, način razmišljanja i on je moje prirodno znanje nadopunio finesama: kako se proigrava, prolazi, dupli pasovi... U početku baš nisam bio raspoložen za levu polutku, nisam hteo da crnčim jer polutka mora mnogo da trči.

Govorio sam Špicu: "Eno vam Čajkovski, neka on trči." Jer Čajkovski je trčao po celom terenu od jutra do sutra kao lud. Imao sam i ja svoje slabosti; bio sam slab za oduzimanje lopti, mali za igru glavom, nisam voleo da se vraćam nazad. Partizan u to vreme nije imao bogzna kakvu odbranu, imali smo puno rupa, mogli smo puno bolje da prođemo. Tada se daleko više forsirao napad nego odbrana, a Špic nam je često govorio, onako sa mađarskim akcentom: "Mi ćemo da igramo naša igra, protivnici neka misli, ti ništa ne sekiraš..."

"Dečki" u Partizanu

- Oko vašeg prelaska iz Građanskog u Partizan 1945. postoji fama da ste bili "dobrovoljno natjerani"?

- To je istina. Igrao sam za Građanski kada su u Beogradu stvarali klub Partizan i onda su vrebali koga će iz cele Jugoslavije da dovedu da igra za taj klub. Tražili su najbolje igrače, ja sam bio u usponu i onda su bacili oko na mene. Tada sam u Zagrebu služio vojsku i kao vojnik sam došao u Beograd. Dva puta sam odbio njihov poziv, a treći put su poslali depešu da momentalno moram da dođem na prekomandu u Beograd.

- Jednom ste rekli da su u to vrijeme najbolji igrači u Jugoslaviji bili igrači iz Zagreba koji su igrali u Beogradu.

- I to je istina. Tada su iz Zagreba došli Glazer, Čajkovski, Zebec, Brozović, Švaljek, Bruno Belin... Partizan je pravio odlične rezultate, a i reprezentacija Jugoslavije je tada bila neko i nešto. Tada niko nije dizao glas na Beograd, bilo je takvo vreme, disciplina, iza Partizana je stajao ceo generalštab. Ljudi iz uprave Dinama kasnije su hteli da ja pređem u Zagreb, ali nisu smeli to javno da kažu. Moraš znati da je tada 1946. vladao jad i beda, a ja sam primao platu, bio sam vojni službenik, imao sam malu garsonjeru, hranio sam se u Domu armije i još sam mogao da igram fudbal. Za ono vreme ja sam živio kao beg, u Partizanu sam ostavio dobar utisak i ljudi su me jako lepo primili.

- Često ste govorili o ljubavi prema dva grada?

- U međuvremenu sam zavoleo Beograd i Beograd je zavoleo mene, igrao sam među najboljima, stekao sam nove prijatelje i tako sam ostao u Beogradu 60 godina, do danas. Nije mi žao jer nikada nisam razmišljao gde je lepše. Zagreb je bio grad moga detinjstva i mojih prijatelja koji su me voleli, a u Beogradu sam stekao slavu. Žao mi je Zagreba što nisam mogao da doprinesem afirmaciji zagrebačkog nogometa, ali moram da priznam da mi je u Beogradu uvek bilo lepo.

- Koliko ste golova dali za Partizan?

- Šesto šezdeset i nešto. Držim rekord i po igranju za Jugoslaviju, 63 utakmice, iako Sava Milošević danas priča da je on odigrao sto jednu, ali on valjda računa igranje od pionirskih dana, ha ha ha... Osim toga ja sam dao 38 golova za reprezentaciju što je isto rekord jer on ih je dao 37. Osim toga, igrao sam protiv puno jačih protivnika nego on.

Bogovi s poljančeta

- Govorili ste da je najznačajnija utakmica vaše karijere onih 5:5 sa Sovjetskim Savezom 1952. u Tempereu.

- Bila je to najdramatičnija utakmica moje karijere. Sovjeti su tada imali odličan fudbalski tim, strah i trepet, retko kada su gubili, bili su strašni borci. Ja sam imao stomačne bolove još u svlačionici, svi smo bili napeti, ali rešeni da ih pobedimo, iz političkih i sportskih razloga. Možeš misliti kada smo prvo poluvreme završili 3:0 za nas i vodili 5:2 petnaest minuta pre kraja. Nikada neću zaboraviti onog Bobrova koji nam je dao tri gola praktično u deset minuta. Bilo je to da poludiš. Celu noć nismo spavali pred drugu utakmicu, Beara, Boba Mihajlović i ja smo satima hodali praznim ulicama Tamperea. Srećom u uzvratu je bilo 3:1 za nas, a posle smo čuli da su u svakom selu u Jugoslaviji ljudi slušali prenos te utakmice.

- Kako ste kao igrač uspijevali prevladati tu tanku crtu između, nazovimo to, nogometnog raja i pakla?

- Na jednoj utakmici tri penala nisam zabio. Bio je to derbi s Dinamom, prvi put šutiram i Majerović mi brani. Kada je bio drugi penal, ja nisam hteo da pucam, ali Miloš Milutinović mi viče: "Idi pucaj iz inata." Menjao sam kut, ali sam pucao nekako lako i ležerno. Kod trećeg penala sam vidio da Majerović ide na njegovu levu stranu i ja sam baš tamo pucao. U svlačionici sam hteo da se ubijem, otkud znam šta mi je bilo, u fudbalu moraš da misliš u deliću sekunde. Sa druge strane opet, u Nišu sam dao devet golova. Dao bih ja i deseti gol, ali mi je Džina Simonovski ukrao loptu. Posle mi je rekao onako po makedonski: "Sakaš bratko, pusti mene, moram i ja da ga zabijem..."

- Za svjetsko prvenstvo u nogometu u Švicarskoj 1954. rekli ste da je to bilo najbolje svjetsko prvenstvo koje je ikada odigrano?

- To i danas mislim. Pazi, ta moja generacija se rađala na poljančetu sa prirodnim znanjem i kada su dolazili u te velike klubove, oni su naprosto bili katapultirani u nebesa. Ja mogu do sutra da ti nabrajam te velike igrače, svi evropski klubovi su tada bili prepuni velikih igrača, što danas nije slučaj. Kad sam došao u Partizan, nisam bio dileja već sam došao kao afirmiran igrač. U moje vreme nogomet je bio nadahnutiji i kreativniji i u to nema nikakve sumnje, to mogu i drugi da ti kažu.

- Je li to razlog što Pelea smatrate kraljem nogometa?

- Pelea sam gledao na svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj kada je Pele još bio rezerva. Onda se Altafini povredio i ušao je Pele... Slušaj, to je već tada bio igrač bez mane, on je sve znao. Ja mnogo cenim Maradonu koji je stvarno pakleni igrač, ali ipak dajem prednost Peleu jer je Pele dok igra bio figura, igrao je elegantno, imao je poteze lepe za gledanje. Brojkom rečeno, Maradoni dajem devetku, a Peleu desetku. Di Stefano je velika legenda, a o Puškašu da ti ne govorim, igrao sam protiv njega.

Igrali smo protiv Reala dok je on bio tamo, bile su to velike utakmice. Onda je Real bio strašan tim, danas je ipak pao. Meni su se tresle noge protiv njih.

Četiri Bobekova asa

- Četiri engleska kluba danas igraju u završnici kupa evropskih šampiona. Kako to objašnjavate?

- Sve je to u redu, ali engleski igrači shvataju fudbal kao radno mesto, svi su spremni na borbu i kad izađu na teren, misliš da je počeo otadžbinski rat. Engleska je zemlja koja igra snažan fudbal, lako ih je predriblati jer trče kao osice, ali je teško igrati protiv njih. Oni po mentalitetu nisu moja šolja čaja. Kažem ti, mi smo se rađali kao fudbaleri, a danas se fudbaleri proizvode. Mi smo igrali da pobedimo, a ovi danas igraju da ne izgube.

- Zašto ste za Džajića rekli da je najbolji nogometaš Jugoslavije?

- Pazi, sad moram da budem iskren. U tadašnje vreme sportska atmosfera je bila takva da sam morao da kažem da je Džajić najbolji jer je on za Zvezdu zaista napravio puno. Ono što je realno jest da je on bio najbolje levo krilo ali nije bio najbolji igrač jer on je oskudevao u mnogim stvarima. On je imao brzinu, dribling i centaršut, a onda bi se u sredini našao Vojin Lazarević koji je to sve spremao u mrežu. Teško je izdvojiti najboljeg, pogotovo u moje vreme, ali ako baš hoćeš moja najbolja četvorica su Vukas, Zebec, Čajkovski i Miloš Milutinović.

- Što mislite o današnjem nogometu u državama bivše Jugoslavije?

- Znaš šta, sve su ovo "kikiriki prvenstva" i to se sa onim vremenom uopšte ne može usporediti. Partizanove utakmice sa Zvezdom čekale su se mesecima, ali čak ni dueli "velike četvorke" nisu bili jedina vrednost toga vremena. Ako si išao u Mostar, morao si dobro da se pomučiš, Sarajevo je bilo odlično, sećaš li se Fikreta Mujkića iz Željezničara, Vardar, Vojvodina, ko sve tada nije imao odlične igrače... Od cele te generacije Partizana ja sam još jedini ostao živ. Kao igrač završio sam karijeru 1958., a kao trener 1982. godine. Sa Partizanom sam proputovao ceo svet, kao trener osvojio sam sa Partizanom tri prvenstva države, dva sa Panatenaikosom, sa kojim sam dva puta osvajao i kup. Pregrmio sam infarkt, dve operacije srca i deset peace makera, trbušni tifus i zapalenje pluća. Dosta je bilo.

- Što mislite o današnjim aferama u srpskom nogometu, visoki funkcioneri su u zatvoru?

- Kada bih ja rekao sve što o tome znam, to ne bi bilo dobro za mene. Ali da kratko kažem, puno toga u današnjem fudbalu je prljavo. U moje vreme toga nije bilo, ne zato što smo mi bili pošteniji, nego je u to vreme vladao strah ukoliko bi neko pokušao nešto da manipulira ili radi krivo. Osim toga ni blizu nisu bile tolike pare u igri. Mi, kada bi zaradili neku kintu, bili smo sretni ko mala deca: za jedno osvojeno državno prvenstvo ja sam dobio radio "Kosmaj". Možda sam se rodio u krivo vreme, ha ha ha...

- Za sebe ste jednom rekli da ste Hrvat po nacionalnosti, Jugoslaven po osjećanju i kozmopolit po uvjerenju. Što je od toga danas ostalo?

- Ja sam Hrvat po rođenju jer ništa drugo ne mogu biti. Što se tiče Jugoslavije, žao mi je što se ona raspala, a što se tiče kozmopolitizma, moram da ti kažem da mi je potpuno svejedno da li razgovaram sa nekim iz Kenije ili iz Zaprešića. Dok je Joža Broz bio na vlasti, Jugoslavija je bila nešto, a sada smo svi mi zajedno ništa. Ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni kome služimo, ni šta značimo. Razumeš?

Bojan Munjin

Feral Tribune

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook

Najnovije informacije o pripremama za kandidaturu starog dijela Sarajeva na listu UNESCO-a od sada možete pročitati i na sljedećem linku:
http://sarajevounesco.blogger.ba