POTPIŠITE PETICIJU  KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a SIGN THE PETITION – NOMINATION OF THE HISTORIC CENTRE OF SARAJEVO TO UNESCO'S WORLD HERITAGE LIST, Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

 

Banjalučko i sarajevsko pozorište sarađuju bez političara

 

Nesvakidašnjem prizoru svjedočili smo jučer na redovnoj pres konferenciji MESS u galeriji Roman Petrović okupili su se, za istim stolom članovi ansambla Marodnog pozorišta RS iz Banjae luke i Narodnog pozorišta Sarajevo, čije je predstave publika vidjela dan ranije na scenama Kuće na obali i Kamernog teatra 55. Direktor Drame Narodnog pozorišta Sarajevo Ermin Sijamija i umjetnički direktor Marodnog pozorišta RS-a Ljubiša Savanović ovom prilikom najavili su zajedničku koprodukciju koja je planirana za iduću godinu.

 

Najveća prepreka

 

O “međuentitetskim” teatarskim odnosima i mogućnostima saradnje između ovih pozorišnih kuća glumci kažu da bi, što se njih tiče, sve moglo i trebalo biti mnogo bolje i intenzivnije, ali kao što je to slučaj u drugim sferama života i stvaralaštva u ovoj državi, jedina i najveća prepreka je –politika.

“Generalno, kao kolege, imamo informacije i pratimo šta ko radi. Jedini problem je što imamo retarde na vladajućim pozicijama koji sprečavaju ljude da ostvare jedno normalnu saradnju. Inače, glumci, a posebno mlađa generacija, nemaju nikakav problem s tim i želimo da sarađujemo”, kaže Aleksandar Seksan.

“Idemo na premijere jedni drugima, družimo se, radimo zajedno. Evo, jučer sam sa Ljubišom dogovorio tu koprodukciju i nadamo se da ćemo je realizirati naredne godine”, rekao je Ermin Sijamija.

“Kad bi smo se samo mi pitali, to bi puno lakše išlo. Očito je da se saradnja između naših pozorišnih kuća može ostvariti, samo kad se hoće i kad ne treba niko ‘odozgo’ da to aminuje”, naglašava Ljubiša Savanović.

Banjalučko pozorište na 48. MESS-u predstavilo se “Stazom divljači” Franca Ksavera Kreca, u režiji Filipa Grinvalda, koja je izvedena u okviru programa Future MESS, Dvadesettrogodišnjem Grinvaldu ovo je 2. profesionalni projekat. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu u klasi prof. Egona Savina.

“Prilično sam iznenađen reakcijom publike u Sarajevu, ali i vrlo zadovoljan. Bilo je mnogo više smeha nego inače i to nas je malo iznenadilo, ali nije bilo nekih ‘pogrešnih’ reakcija “, kaže Grinvald.

 

Nerealne slike

 

Dodaje da je zajedno sa mladim glumačkim ansamblom otkrio da “kad pratiš velikog pisca, on ti to kasnije vraća, jer iz predstave u predstavu dolazimo do novih spoznaja”. Glumci Anja Stanić i Zlatan Vidović ističu da je ova predstava za njih veoma zahtjevna, fizički i emocionalno, jer u vrlo kratkom vremenu  moraju promijeniti cijele karaktere i psihu likova koje tumače.

Erdmanov “Samoubica” u režiji Eduarda Milera i produkciji NP Sarajevo je, prema Seksanovim riječima, komad koji jako dobro komunicira sa svijetom u kojem ivimo.

“Pokazuje ta stremljenja pojedinaca da budu ono što nisu, d agrade neke potpuno nerealne slike o sebi samima. Mislim da mi u ovom društvu imamo taj problem”, kaže Seksan.

Ma. Radević

 

Oslobođenje 24.10.2008.

 

Povratničke priče
 

Na sedmom kilometru od Modriče prema Šamcu smješten je Garevac. Ovo, nekada bogato posavsko selo, danas pokušava povratiti svoj prijeratni imidž i postati ogled za ugled. U proteklih nekoliko godina dosta toga je urađeno, ali još dosta toga ostalo je da se uradi. 

"Prije rata selo Garevac je pripadalo opčini Modriča. Brojalo je oko 3.000 stanovnika. Tijekom rata većina tog stanovništva je izbjegla u Hrvatsku i ostale zemlje zapadne Evrope. Povratak je krenuo 1999. godine i do sada se vratilo 150 stanovnika, mještana sela Garevca u oko 70 kuća." 
 

Među povratnicima u selo Garevac je i šesto-člana obitelj Dijane i Brune Kovač. I danas, osam godinu nakon povratka u svoj Garevac, žive izbjegličkim životom. Vratili su se i sa svoje četvero djece i jedva sastavljaju kraj sa krajem.  

"Doselili smo se 2001. godine. Ovo je već treća kuća. Malo je sredimo i dotjeramo a gazda kaže - haj'mo napolje. On je onda, ili proda, ili zaključa. Jako je teško. Bavimo se zemljoradnjom. Jako su loši uslovi." 
 

U bosanskoj Posavini obnova porušenih kuća hrvatskih prognanika, ako je uopće ima, teče izuzetno sporo. Često se čuje kako obnovljene kuće zjape prazne ili se nakon obnove prodaju...

U bosanskoj Posavini obnova porušenih kuća hrvatskih prognanika, ako je uopće ima, teče izuzetno sporo. Često se čuje kako obnovljene kuće zjape prazne ili se nakon obnove prodaju. Obitelj Kovač kucala je na mnoga vrata, ali osim praznih obećanja ništa drugo.
"Naše nema ništa. Dobili smo odbijenicu od hrvatske donacije jer nemamo hrvatske papire. Bosanske smo trebali dobiti ali oni nešto raspravljaju i nemam pojma šta je s njima." 
 

U obitelji Kovač dva su školarca. Starija kćerka Natalija osmi je razred i putuje u školu u Modriči. 
"Tačno odavde odakle smo mi do škole ima devet kilometara. A 2,5 kilometra ide sama pješke kroz šumu jer autobus neće više da dolazi dovde. Dolazio je do 6. mjeseca i sada više neće. Ona mora sama ići kroz šume. Nekada odem ja s njom, ali nekada mora sama jer ne stignem." 
 

Nakon punih 17 godina jedan prvačić iz povratničke hrvatske obitelji kreće u školu - objavili su mnogi elektronski i pisani mediji.  
 

Kako je u školi? 
 

"Dobro." 
 

Da li si učio neka slova? 
 

"Jesam." 
 

Koja? 
 

"A i L i T." 
 

Dok Anto uči prva slova njegovi roditelji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Život u povratničkoj obitelji Kovač u selu Garevac nadomak Modriče teče dalje. 

 
Selo Petrovići se može pohvaliti obnovom porušenih kuća
 

Smješteno na 18. kilometru puta Olovo - Han Pijesak povratničko selo Petrovići spada među naselja koja se mogu pohvaliti, ne samo obnovom u ratu potpuno porušenih kuća, već i brojnim infrastrukturnim projektima koji će, po riječima Muhameda Kolaka, predsjednika mjesne zajednice, učiniti ovo mjesto ugodnim za život: 

"Petrovići prije rata broje nekih 68 kuća. Urađeno je 55 kuća, a 48 od donacija. Rade se još tri kuće. Život u naše selo se vraća. Treba još puno toga, ali evo prošle godine smo dobili telefone. Predstavlja veliku stvar za ovo područje. Jedan dio sela se asfaltira. Škola je obnovljena. Zaista lijepa. Vodovod će početi raditi. Kada se vodovod završi upotpunit će sliku ovoga sela." 
Petrovići su selo sa bogatom tradicijom, koje je imalo vlastitu hidrocentralu između I i II svjetskog rata, struju prije mnogo većih mjesta. Danas ni ovo mjesto nije zaobišla tendencija odlaska mladih, ali se u izgradnji fabrike za preradu drveta u susjednom selu Čude, te oživljavanju poljoprivrede vide šanse za njihov povratak. 
"Imamo pilanu koja se radi dole u Čudima. Nadamo se da će ona vrlo brzo početi raditi i zapošljavati. Ovdje se dobrim dijelom živjelo od poljoprivrede. Žalosno je da velika obradiva površina ostaje neobrađena. Samo se divljač time koristi." 
Iako pamti bolja vremena, Muhamed Kolar, predsjednik mjesne zajednice Petrovići, spada u mlade ljude koji su izabrali ostanak u rodnom mjestu i koji vjeruju u perspektivu života na selu: 
"Od nekih pedesetak omladinaca, sada ima nekih petnaestak momaka koji tu igraju fudbal i donose radost i živost ovom selu. Situacija je svakoga dana sve bolja. I komunikacija se svake godine popravlja i dorađuje. Ono što je asfalta urađeno prije rata, u ratu je propalo, a sada se popravlja. Samim tim se ljudi više vraćaju. Udaljeni smo nekih 20 minuta vožnje od Olova. Život u naše selo se vraća." 
 

Slobodna Evropa

 

Hrabri golman branio i tuđe živote

IME jednog čoveka stalno se ponavlja u novinskim izveštajima. Ovog puta Sabahudin -Saša Vugdalić se pojavio u Londonu kao superposmatrač na derbi utakmici trećeg kola Lige evropskih fudbalskih šampiona Čelzi - Roma. Objekat posmatranja bio je ceo sportski ugođaj. Ne samo na terenu.
Posao kao posao, rekli bi mnogi. Ali, od svih talenata sa kojima se rodio, sportskih, novinarskih, komentatorskih, put Saše Vugdalića najmarkantnije je obeležio onaj da - spasava druge živote! Radio je to gde god je stigao i kad god je mogao. A, stizao je svuda. Pomagao je ljudima u nevolji, i kao srednjoškolac, i kao vojnik, fudbaler...
I danas to čini kao član mnogih UN humanitarnih komisija. Pomaže po celom svetu.
- Gde god je potrebno: Meksiko, Kambodža, Senegal - kaže Vugdalić, i podseća da je baš naš list prvi prepoznao njegov humanizam, usmerio njegov život u pravom smeru. - Da nisam pre skoro 40 godina dobio Srebrnu plaketu “Novosti” u akciji “Najplemenitiji podvig godine”, ko zna, najverovatnije bih ostao metalostrugar u “Famosu” iz Hrasnice i golman istoimenog nižerazrednog kluba.
Te 1970, kao 17-godišnjak, ne razmišljajući mnogo, Saša je skočio s ljubovijskog mosta visokog 25 metara i iz nabujale Drine spasao 11-godišnjeg Jovana Popovića.
- Jednostavno mi je nešto reklo “idi” i, kao i mnogo puta posle toga, pošao sam. Od tog trenutka moj život se potpuno promenio - seća se ovaj hrabri čovek.
Danas je Saša Vugdalić urednik sportske redakcije sarajevske OBN televizije, komentator, angažovan u UN na projektima za pomoć gladnoj deci sveta, član Analitičke komisije Evropske unije u Briselu, funkcioner FS BiH, UEFA...
Priznanje za dugogodišnji rad u sportu, posebno u fudbalu, stiglo mu je iz Londona. Postao je član komisije Evropske klupske asocijacije zadužene za marketing, sponzorstva i TV prava.
Njen predsednik je legenda nemačkog i svetskog

fudbala Karl Hajnc Rumenige, a komisiju čiji je Vugdalić član, vodi direktor londonskog Čelsija Piter Kinjon.
Ukratko, oni prave marketinšku šemu za Ligu šampiona, Ligu UEFA i sva evropska klupska fudbalska takmičenja. Prvi sastanak tog tela održan je u okviru poslednjeg kola Lige šampiona, prošlog utorka u Londonu.
- To je bio važan trenutak i za mene i za sve učesnike u Ligi prvaka i Ligi UEFA - ekskluzivno nam je potvrdio Vugdalić. - Za sledeći trogodišnji ciklus u ovim takmičenjima (2009 - 2011), budžet će biti preko milijardu evra za svaku godinu! To je veliko povećanje sredstava i ono će nekim siromašnijim učesnicima na startu takmičenja obezbeđivati značajno popunjavanje klupskih blagajni...
Vugdalić se, ipak, najradije seća svojih humanitarnih “utakmica”. Bio je on zbog njih proglašen i za najhumanijeg čoveka u svetu. Odlikovala ga je Indira Gandi 1980. u Nju Delhiju. Sve nove i nove nominacije su se ređale posle dobijenog priznanja od “Večernjih novosti”.
Već sledeće godine krenuo je, kao vojnik, iz Zadra na odsustvo u Sarajevo. Na Ivan planini autobus je neočekivano stao. Naleteli su na tešku saobraćajnu nesreću: automobil novosadskih registracija sleteo je u provaliju.
Niko nije smeo da krene prema olupini.
Vugdalić dalje opisuje kako se, instinktivno, rukovođen onim “idi”, spustio u provaliju i izvukao majku i ćerku:
- Nažalost, ocu nije bilo pomoći. Teško povređene smestio sam u jedan automobil, seo za volan i pojurio ka bolnici u Konjicu.
Jurila ga je policija, misleći da je ukrao auto! Srećom, stigao je na vreme...
Četiri godine kasnije, u Cirihu, Vugdalić spasava iz zapaljenog “ford eskorta” majku i dvoje dece, 18-mesečnu bebu i petogodišnju devojčicu.
Bio je na pripremama mlade reprezentacije Jugoslavije u Švajcarskoj. Toga dana krenuo je u bolnicu na kontrolu povređene noge. Spasavajući majku i dvoje dece i sam je zadobio opekotine. Najteže su bile po rukama.
Vest u Jugoslaviju poslao je proslavljeni trener Miroslav - Ćiro Blažević (tada je vodio ekipu Lozane), a ona je stigla i do Josipa Broza Tita, koji je samo rekao: “Dovedite mi malog.” Predsednik SFRJ odlikovao je Sašu Vugdalića ordenom za hrabrost.
Postao je te 1980. godine čovek planete. Za njega su znali svi... Istovremeno, posle bogate golmanske karijere (Famos, Bor, Rijeka, Olimpija, Turska i Francuska), potom i sudijske, polako, ali sigurno, okreće se prema drugoj ljubavi - novinarstvu.
- Da, ali ona nikako da pokori onu prvu i najjaču. Humanost je i dalje moj prvi “hobi” - iskren je Saša Vugdalić.

DECA SVETA
POSEBNO je Vugdalić ponosan na rad u UN i Komisiji za pomoć gladnoj deci sveta: - Bez obzira na to gde idemo, a po običaju to je tamo gde vladaju sirotinja i glad, nije mi teško. Svaki taj put je put dobre nade.

 

B. Popović

 

Večernje novosti

 

 

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook grupa Fildžan viška