POTPIŠITE PETICIJU  KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a SIGN THE PETITION – NOMINATION OF THE HISTORIC CENTRE OF SARAJEVO TO UNESCO'S WORLD HERITAGE LIST, Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

 

Starta Regionalna boksačka liga

 

U Puli - na komemoraciji u povodu prve obljetnice smrti Mate Parlova - boksački stručnjaci iz zemalja bivše Jugoslavije zaključili su da su stvoreni svi uvjeti da najkasnije do sezone2010./2011. starta nova Regionalna boksačka liga koja bi na početku brojila najviše osam klubova iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Srbije i Hrvatske.

Na sastanku u Puli je dogovoreno da izabrano koordinacijsko tijelo pripremi prijedlog statuta, kao i pravilnik natjecanja do 18. rujna kad će se boksački funkcioneri opet sastati u Srbiji.

Boksači su se za ovaj korak odlučili vođeni iskustvom drugih sportova, poput košarke i vaterpola, izjavio je potpredsjednik Hrvatskog boksačkog saveza Miroslav Hlušička, koji nam je nabrojio i osnovne razloge za regionalnu boksačku ligu:

„Prvi je upravo zato što ne možemo ostvariti kvalitet jer nemamo kontinuitet u natjecanju. To je jedno. Drugo, izgubili smo medijski prostor. Treće, izgubili smo gledatelje upravo zbog tog kontinuiteta. Četvrto, to je da praktički ne možemo ići u obradu sponzora zato što upravo nemamo jednu trajnost u ligi.“

 

Goran Vežić

 

Slobodna Evropa

 

 

 

Multietnički kamp kod Gračanice

 

Šestu godinu zaredom u blizini Gračanice se organizuje multietnički arheološki kamp u kojem mladi arheolozi učestvuju na iskopavanju ostataka građevine iz vremena rimskog imperatora Justinijana.

Do sada su pronašli dve nekropole, baziliku čiji je pod ukrašen mozaikom i nekoliko delova ulica popločanih kaldrmom. Kamp je finansijski pomogao Arheološki muzej Nemačke, a radove nadgleda Muzej Kosova.

Arheolog ovog muzeja, Kemajlj Ljuci, kazao je da učesnici kampa ne samo da su praktično angažovani na iskopavanjima, već se istovremeno upoznaju i sa arheologijom Kosova.

“Ovde imam oko 40 studenata različitih nacionalnosti, Albanaca, Srba, Roma, Aškalija, Muslimana. Pored upoznavanja sa arheologijom, naš je cilj bio da se posle rata i ovih nemirnih vrmenena, deca počnu da se druže. Oni se veoma dobro druže i stalno su u kontaktu”, kaže Ljuci.

Učesnici kampa ne kriju zadovoljstvo učešćem u iskopavanjima, koje su ocenili kao veoma dobru priliku za profesionalno usavršavanje, ali i razmenu iskustava.

Miroslav Ćirković, student iz Gračanice, rekao je da ove godine prvi put učestvuje u radu kampa kod Gračanice, ali da mu to nije nimalo smetalo da se uklopi u timski rad mladih arheologa koji dolaze sa svih strana.

“Svidelo mi se društvo, lepo je sa Albancima, sa Nemicama. Mnogo toga sam naučio i dalje učim od njih, imam dobre drugove, puno mi je lepo”, kaže Ćirković.

Veteran multietničkog arheološkog kampa kod Gračanice, studentkinja ekonomije iz Prištine, Aurora Kastrati, rekla je da među učesnicima kampa dominira isti cilj – profesionalno napredovanje i da se tako od početka prevazilaze sve razlike sa kojima oni dolaze u kamp.

“Imamo veoma dobre odnose. Ovde smo da sarađujemo i nikad nismo imali nikakvih problema“, kaže ona.

Rad multietničkog kampa kod Gračanice počeo je 20. jula i predviđeno je da traje do 7. avgusta.

 

B 92

 

 

Stariji teško dolaze do donacija

 

Ibrišim Pirić star 70 godina, 60-postotni invalid, 2001. vratio se u svoje selo Menzilovići u Višegradskoj Župi kod Višegrada gde su on i supruga Fata živeli u štali, u neljudskim uslovima sve do 2004. kada im je Ministarstvo za izbeglice RS obnovilo kuću. Ubrzo nakon toga u novu kuću je uvedena i struja, ali od tada, prema Ibrišimovim rečima, od višegradskih Bošnjaka dobija samo prazna obećanja.

„Išao sam kod nadležnih i tražio neki alat i motokultivator kao i cevi za vodu, ali nikada ništa nisam dobio. Najteže mi je bez vode koju moram da nosim na leđima od izvora koji mi je od kuće udaljen 300 metara, a invalid sam. Stalno mi nešto obećavaju kad im se obratim, ali nikad ništa“, kaže Ibrišim, i dodaje da je čak 30 kilometara peške išao u Međeđu, jer nema para, po obećane plastične cevi za vodu, ali kad je tamo došao rečeno mu je da njega nema na spisku.

Ibrišim kaže da u Menzilovićima ima imanje od šest duluma šume i 30 duluma obradive zemlje.
„Ovako sakat nisam ništa mogao da zasejem osim jednog manjeg vrta sa povrćem. Drugi povratnici sad uveliko žanju pšenicu, dobili su traktore, semena, na njive im dolazi i kombajn, pa se pitam šta sam ja to zgrešio pa da ništa ne mogu da dobijem“, tužno priča Ibrišim.
„Primam invalidninu 180 maraka i to su mi sva primanja i od toga Fata i ja štedimo za struju, brašno i ostale namirnice koje su nam neophodne za domaćinstvo.“

Ibrišim i Fata imaju i troje dece, ćerku i dva sina koji žive u Sarajevu i roditeljima najčešće dolaze leti kako bi im pomogli oko nabavke ogreva za zimu i branja voća.
„Svake srede ja pređem po petnaestak kilometara u jednom pravcu kako bih otišao na pijacu u Višegradu jer za autobus nemam para. Kad god mogu, obraćam se nadležnima za povratak u opštini Višegrad. Pre su mi samo obećavali, a sad mi kažu Ibrišime ti si star, nisi za održivi povratak. Pa ako sam star, da li ja to nemam pravo da živim“, priča Pirić, i ističe da on samo želi da uredi svoje domaćinstvo koliko god može i da nabavi nešto stoke, jer i ove kokoši koje sad ima dobio je od komšija Srba.

Ibrišim se najčešće pita zbog čega on ne može da dobije nijednu donaciju, da li zato što je star i što je invalid nije pogodan za održivi povratak iako se on na svoje imanje vratio među prvim povratnicima pre osam godina, i zbog čega ga nema ni na jednom spisku za donacije povratnicima Bošnjacima?

Prema podacima kojima raspolažemo, veliki broj povratnika u Višegrad pored toga što su im kuće obnovljene, često dobijaju donacije u mašinama koje su im neophodne da se bave poljoprivredom. O raspodeli donacija brinu se razne komisije kao i Medžlis islamske zajednice u Višegradu, samo nikad ni na jedan spisak da stave Ibrišima Pirića iz Menzilovića.

 

Milica Kusmuk

 

Blic

 

 

Pastrmka na Ahmedov način

 

U Mjesnoj zajednici Strgačina u opštini Rudo nekada je bilo oko 500 domaćinstava. Zbog rata i izgradnje hidroelektrane „Višegrad 2“, mnogi su otišli. Zlata i Ahmed Mehanović su se vratili i počeli uzgajati pastrmku.

U Brodarevu, na petnaestak kilometara puta od Višegrada ka Goraždu, odvaja se put za Rudo. Prelazimo mostom preko Drinskog jezera i nakon nekoliko kilometara spuštamo se niz liticu Limskog kanjona do sela neobičnog imena, Strgačina. Narodna izreka kaže da se dobar glas daleko čuje. Mi smo čuli da ovdje ima plemenite ribe - pastmke koju uzgaja ali i priprema Ahmed Mehanović. Pitamo ga ima li neke tajne u pripremanju s obzirom da ga gosti toliko hvale: „Ma nije nikakav poseban recept, to je naš strgačinsk,strmički recept koji je oduvijek bio dobar pa samo tako nastavljamo tradiciju,“ govori Ahmed ne želeći otkriti svoju kulinarsku tajnu.

Ahmed priča da se ranije bavio različitim poslovima, a ovo sve je započeo po povratku: „Nakon rata nešto se posebno javilo u meni, želja. Ja sam inače odrastao pored Lima, tako da sam oduvijek volio biti pored vode. Kada sam shvatio da mogu to da spojim sa korisnim i da nešto radim i da budem stalno na vodi, onda sam napravio ovaj ribnjak.“

 

 

Samouki majstor

 

U stoji nedovršeni brodić za čiju gradnju je trebalo dosta znanja i što šta drugo. Na naša pitanja Ahmed s osmijehom samo kaže: „Brod uz sve ovo ide kao hobi, malo pomalo“.

Na samoj obali jezera on je izgradio dvije drvene kuće, ribnjak, pristanište za čamce, peć i roštilj za spremanje ribe, ražanj koji se pokreće na vodu, improvizovanu nadstrešnicu na započetoj terasi nad vodom. Kaže da čeka odluku nadležne komisije iz Višegrada. Treba mu dozvola da sve to završi, kako bi primio goste što dolaze sa svih strana. Pitamo ga je li mu je u svemu ovome neko pomogao: “Imao sam jednu pomoć od Federalnog ministarstva za izbjeglice i povratnike. U početku je to bila prva tura mlađi i hrane.“

Ahmed kaže  da se za pomoć obraćao i na mnogo drugih adresa: “Tražio sam na više mjesta, međutim to su samo prazna obećanja. Izgleda  je najbolje pouzdati se „u se i u svoje kljuse“, da se zapne, pa polako da se ide naprijed.“

Može li se živjeti od ovoga? „Može ako se radi. Inače nije samo od ovoga, može se od bilo čega živjeti samo ako se hoće raditi.“ Na isto pitanje Ahmedova supruga Zlata dodaje: „Pa može, može solidno“.

Pitamo kako je ovdje zimi, na što Zlata odgovara: “I zimi je fino, nije loše, malo preledi jezero  ali uvijek nas neko posjeti, uvijek  bude dođu, kad su slave, postovi, tako da radimo i zimi i ljeti.“ Ahmed dodaje: „ Ima ljudi koji više vole zimu. Lovci naročito to ovdje masovno se upražnjava i baš su tereni fini za lov. I zimi na svoj način je lijepo.“

 

 

Zadovoljni gosti

 

Na ribnjaku Mehanovića zatekli smo priličan broj gostiju. Neki se kupaju i sunčaju na pontonu kraj ribnjaka, drugi u hladu pijuckaju pivo, „Sarajevsko“ ili „Jelen“ (pivo iz Srbije), po volji. Jednog od gostiju pitamo šta ga dovodi ovdje? – „ Ja sam Ismet Ćato, inače sam odavdje preko puta jezera, iz sela Donja Strmica rodom Živim u Sarajevu, a ovdje imam veliku vikendicu. Dolazim najviše  zbog kvalitetne ribe, prirode i druženja, radi vode. Često ste ovdje? „Pa skoro svaki drugi, treći vikend“, „Jezero čisto, voda čista, pogoduje za rast pastrmke – „Baš tako  ja sami ribar, ima ovdje ribe dosta ali raja dolazi radi njegove postrmke on je dobro i pripremi.“

Ismet Šečić živi u Goraždu. I on ovdje dolazi zbog ribe: „Najviše zbog ribe, jednostavo i zbog odmora da se odmorim od grada od ovih naših motornih vozila, auta i tako znači jednostavno zbog odmora.“

 

 

Autor: Marinko Sekulić-Kokeza

 

Odgovorni urednik: Belma Fazlagić-Šestić

 

Deutsche Welle

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook grupa Fildžan viška