POTPIŠITE PETICIJU  KANDIDATURA STAROG DIJELA SARAJEVA NA LISTU UNESCO-a SIGN THE PETITION – NOMINATION OF THE HISTORIC CENTRE OF SARAJEVO TO UNESCO'S WORLD HERITAGE LIST, Link

HOME

---

Šta je Fildžan viška  Mreža  Spomenar  Arhiva  Projekti  Najljepše diskusije  Top 5  Mediji  Pregled članaka  Tražim komšiju/prijatelja  Hum. akcije  Pomoć bolesnoj djeci  Ostali projekti 

                                                                                          

 

      valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska(at)hotmail.com

 

 

Šindler iz Brčkog

 

Čovek po imenu Enes Čelosmanović rođen je u Brčkom davne 1953. godine, gde je živeo sve do 1992. Dobro je poznato šta je te godine počelo da se dešava u Bosni i Hercegovini, pa tako i u Enesovom rodnom gradu. Uprkos tome, Enes i njegova porodica nisu želeli da izbegnu iz Brčkog.

"Nikada i nikome ništa nažao nismo učinili", objašnjava Enes. "Smatrali smo to dovoljnim razlogom da se nemamo čega niti koga bojati. A valjda bi svako normalan tako razmišljao."

Čak i kada su, dan pre Prvog maja te godine, brčanski mostovi na Savi bili minirani, a mnogi građani u panici izbegli iz grada, Čelosmanovići nisu pomišljali da odu. Ipak su se, za svaki slučaj, iz svog stana „preselili“ u podrum zgrade.

Tadašnji gradonačelnik Brčkog, Mustafa Ramić (SDA) održao je govor pred kamerama, u kojem je pozvao građane da ne beže iz grada, te da se oni koji su u međuvremenu ipak izbegli mogu slobodno vratiti, "jer je tu JNA koja neće dozvoliti da se bilo šta desi", seća se Enes kao da se juče dogodilo. "No, odmah po završetku tog govora, Ramić je seo u auto i pobjegao iz Brčkog".

Kroz koji dan, jedanaest autobusa dovezlo je u Brčko srpske dobrovoljce iz pravca Bjeljine, nastavlja Enes svoju priču. "Nisu gubili vreme. Obilazili su redom kuće i zgrade i 'oslobađali' ih od ljudi".

Ubrzo je na red stigla i Enesova zgrada.

"Po nas je došao moj prvi sused (inicijali D.N.), živjeli smo bukvalno vrata do vrata", priseća se Enes sa uzdahom. "Tom je prilikom zarobio i mog oca koji je tada imao 72 godine, kao i jedno dijete od samo dvije godine i mjesec dana".

Zarobljeni ljudi, njih oko hiljadu, najpre su smešteni u zgradu Garnizona bivše JNA, svega stotinak metara od Enesove zgrade.

"Izjutra su prvo odvojili nesrbe od Srba, a potom i žene od muškaraca", opisuje Enes početak sopstvene, ali i golgote na stotine njegovih sugrađana. "Uglavnom, oko 700 Brčaka rasporijeđeno je tada po raznim lokacijama koje su pretvorene u logore".

Enes je sa grupom od još 95 ljudi odveden u salu sportske dvorane „Partizan“, gde je još u mladosti trenirao odbojku. "Čim smo stigli tamo, na licu mjesta zatekli smo petnaestak leševa".

Pakao je slaba reč za ono što će Enes i ostali logoraši u toj fiskulturnoj sali preživljavati narednih dana.

"Vojnici su se takmičili u smišljanju najgnusnijih mogućih tortura", seća se Enes. "Primoravali su nas da ližemo krv sa leševa, tukli su nas po testisima..."

Niko od zatočenika nije doživeo „sreću u nesreći“ da bude ubijen a da prethodno nije bio mučen i zlostavljan na najbolesnije načine. Vojnici su se dodatno zabavljali igrajući „ruski rulet“ sa zarobljenim ljudima. Enes tvrdi da je lično preživeo tri takve „igre“.

"Među mučiteljima se naročito isticao jedan koji je u salu dolazio sa četiri noža, po dva u svakoj čizmi. Rekao nam je kako hoće da ima za Đurđevo '200 glava na svome nožu'. Jednom prilikom, podijelio nam je po komadić slanine i donio flašu vinjaka, poručivši da nam je to posljednje u životu. Potom nam je naredio da 'oslobodimo košulje (oko vrata, op. M.M.) da nož lakše prođe'."

Tada se dogodilo nešto što će Enes pamtiti dogod je živ.

"U prostoriju su ušla tri srpska vojnika, nikad ih do tada nijesam vidio. Sjećam se kada je jedan od njih uzviknuo: 'Ovi će ljudi živjeti!'. Uslijedila je žestoka svađa ove trojice sa ostalim vojnicima. Čuo sam jednog od njih kako naređuje da se 'doveze autobus'." Tako je i bilo: posle izvesnog vremena autobus je stigao, a vojnik koji se usprotivio zločinu je, uprkos pretnjama onoga sa četiri noža, uveo u vozilo Enesa i još dvadeset osam mučenika koji su tog dana došli na red da budu pogubljeni. Spašene ljude autobus je odvezao do Bijeljine...

S obzirom da je Bijeljina bila pod kontrolom Arkanovaca, Enes i njegovi sapatnici ni tu nisu mogli biti bezbedni. "Nekoliko dana skrivao sam se u kući jednog tamošnjeg policajca. No, kako je žena tog čovjeka bila pripadnica Arkanove jedinice, svakako se tu nisam mogao duže zadržati."

Na sreću, uspeo je da se uz pomoć svog jataka prebaci ka Tuzli. Kasnije je odatle, zahvaljujući jednom svom dugogodišnjem poslovnom prijatelju, prešao u Hrvatsku gde i danas živi.

Od tog dana Enes je praktično imao samo jednu želju: da upozna svog spasioca. Prošlo je čitavih šesnaest godina dok Enesu, zahvaljujući poznatom hrvatskom voditelju Denisu Latinu, želja nije najzad ispunjena u popularnoj emisiji „Latinica“ na HRT. Tom prilikom Enes se ponovo obreo u svom rodnom gradu, prvi put otkako je preživeo strahote brčanskog konc-logora. Dirljiv susret sa Radomirom Lakićem – tako se zove Ljudina koja je onomad spasila Enesov i živote još dvadeset osam civila – odigrao se u samom centru Brčkog, u kafiću svega stotinak metara udaljenom od zloglasne fiskulturne sale.

"Taj osjećaj, zagrliti čovjeka koji ti je spasio život, stisnuti mu ruku, to se ne da riječima opisati."

Radomir Lakić - „bosanski Oskar Šindler“, kako ga Enes zove - inače je u vreme rata bio pripadnik takozvanog Srpskog policijskog odreda iz Ugljevika, mesta oko četrdeset kilometara udaljenog od Brčkog. Saznavši u to vreme da je na stotine nedužnih civila nesrpske nacionalnosti zarobljeno na raznim lokacijama, Radomir je bio odlučan u nameri da spasi živote nevinih ljudi. Pomenutih dvadeset devet zatočenika iz fiskulturne sale među kojima je bio i Enes, nisu jedini koji Radomiru Lakiću duguju zahvalnost što su ostali živi. Ovaj hrabri i plemeniti čovek uspeo je tokom rata da spasi ukupno oko sedamdeset ljudi. Da je bar svaki grad u Bosni i Hercegovini imao tada ponekog svog Radomira Lakića...

Pažnju bi, uz Radomira, trebalo skrenuti i na ime još jednog čoveka koji je takođe mnogo učinio pri spašavanju nevinih civila. Reč je o tadašnjem načelniku policije Ugljevika, Vinku Laziću, za čiju plemenitost, slično kao i za Lakićevu, šira javnost gotovo da i ne zna.

Enes Čelosmanović, čovek koji se godinama dosledno i uporno bori da sve ove istine izađu na videlo, danas živi u Zagrebu. Njegova porodica je usled rata izgubila čak sedamnaest članova. U rodno Brčko navrati tek povremeno. "Najteže mi pada kad vidim da se brčanskim ulicama ubice danas slobodnije šetaju nego ja", kaže rezignirano. Ni brčansko niti bh. pravosuđe nikada nije pokrenulo nijedan postupak protiv onih koji su organizovali logore i u njima mučili i ubijali civile. Enes se nudio nadležnim sudskim organima za svedoka, ali je umesto odgovora naišao na zaveru ćutanja. Još je gore prošao njegov predlog da se Radomiru Lakiću i njemu sličnim herojima oda zasluženo prizanje – dočekan je sa podsmehom. Ipak, najveća ironija, štaviše cinizam života oličen je u Spomeniku srpskim osloboditeljima, koji se danas besramno šepuri u samom centru Brčkog. U ovom gradu su tek pre par godina sahranjeni posmrtni ostaci 80 civilnih žrtava.

"Zbog čega, i pored toga što postoji dovoljno dokaza za procesuiranje zločinaca, niko od nadležnih do dana današnjeg nije prstom mrdnuo po tom pitanju", pita se Enes. "Ekshumirano je i identifikovano oko 380 leševa, postoje svjedočenja preživjelih logoraša, ali i izjave samih srpskih vojnika."

Čini se da odgovor nije teško naslutiti.

Ovom pričom opisan je tek delić stradanja i čudnih životnih okolnosti u kojima su se isprepletale sudbine Enesa Čelosmanovića i Radomira Lakića. U ovom trenutku, Radomir se nalazi u fočanskom zatvoru na odsluženju kazne pod optužbom za navodni šverc oružja. Enes, koji je nakon ponovnog susreta sa Radomirom ostao u stalnom kontaktu sa njim i njegovom porodicom, na osnovu svojih saznanja i logičnih pretpostavki veruje da je Radomiru optužba napakovana. Za takvu pretpostavku – ne i tvrdnju, pošto ne poseduje materijalne dokaze – Enes ima nekoliko razloga.

"Ubrzo nakon te Latinice na HRT-u, Radomir i ja počeli smo dobijati prijetnje. Radomir je čak morao promjeniti neke životne navike i neprekidno biti na oprezu pošto mu je život bio ugrožen. Utoliko prije što je bio prvi, ako ne i jedini srpski vojnik koji je javno, sa imenom i prezimenom, govorio o masovnim zločinima nad civilima u Brčkom. Nažalost, ne i pred zvaničnim organima s obzirom da pravosuđe nikada nije pokazalo interesovanje za ova svjedočanstva".

Slučaj je kulminirao kada su Enes i Radomir pozvani da gostuju u programu još čuvene Opre Vinfri, a tih dana je objavljeno i da Radomir treba da dobije međunarodno priznanje kao humanista decenije, i to na predlog nevladine organizacije „Gariwo“, na čijem je čelu bila Titova unuka Svetlana Broz. Radomirovo hapšenje usledilo je nedugo nakon toga. Prema onome što je Enes nezvanično načuo, Radomiru je optužba za navodno „posedovanje ilegalne fabrike oružja negde u blizini Tuzle“ podmetnuta baš zbog toga što je „previše pričao“.

Koliko god Enesova sumnja u nameštaljku bila osnovana ili ne, svi znamo koliko se notornih zločinaca bezbrižno šeta širom naše nekad zajedničke domovine, pri čemu pojedini čak uživaju status „uglednih građana“. Da li bi onda trebalo da budemo iznenađeni mogućnošću da i jedan nevin čovek nepravedno leži u zatvoru. Uostalom, sve i da je optužba pod kojom Radomir robija potpuno tačna, Enes sebi, ali i svima nama postavlja jedno logično pitanje: "Ako je Radomir zaista i bio poslijeratni švercer oružja, da li to sme promijeniti poimanje njegovog hrabrog čina spašavanja 70 ljudskih života?”

Jedno je, međutim, sigurno: ovu priču treba shvatiti pre svega kao pohvalu ljudskosti, koja je time veća jer je ispoljena u uslovima kada ljudima vladaju zveri. U protivnom - ukoliko bi, na primer, ova priča poslužila raznim prebrojavačima krvnih zrnaca, za njihova večita razglabanja o “nama” i “njima” – bio bi to samo još jedan u neprekinutom nizu dokaza da baš ni iz čega nismo kadri da izvučemo prave pouke.

Milan Marinković

e-novine

 

 

Dirljiva priča o sarajevskim Jevrejima

 

Glumac, reditelj i producent Ljubiša Samardžić (73) započeo je u Zemunu snimanje serije "Miris kiše na Balkanu" po istoimenom romanu Gordane Kuić.

Posle milion prodatih primeraka i pozorišne predstave, roman o sudbini porodice sarajevskih Jevreja Sefarda konačno dobija televizijsku ekranizaciju. U seriji igra više od 100 najpoznatijih srpskih glumaca, a prva epizoda biće prikazana posle Božića.

- Na meni je da napravim seriju koja će da odiše posebnom estetikom, uzbuđenjem i emocijom. Kada sam birao ekipu, najvažnije mi je bilo da izaberem oca i majku ove porodice. Odlučio sam se da ulogu majke ponese Ljiljana Blagojević u čiju iskrenost duboko verujem, a glava porodice da bude Predrag Ejdus, jer su mi njih dvoje kao par neko ko će da krasi ovu seriju - rekao je Samardžić.

Snimanje serije započelo je u starinskoj kući porodice Šuice u Zemunu, čije dvorište podseća na stara domaćinstva iz perioda između dva svetska rata. Oronuli drveni bunar, pletene stolice, drvene klupe, ćupovi, ćilimi koji se luftiraju po granama drveća samo su detalji na setu, ali važni za atmosferu. Korpe sa cvećem su svuda po dvorištu, a po ugaženoj travi i tvrdom blatu šetale su se glumice obučene u elegantne, starinske, duge haljine žaleći se na vrućinu. Za to vreme muški deo ekipe se ljuljuškao na drvenoj ljuljašci u debeloj hladovini.

- Pravo je zadovoljstvo naići na ovakvo štivo, tematiku i seriju u vremenu kada za glumicu mojih godina nema puno prostora. Estera ima plave oči, pa sam za potrebe snimanja moje izrazito tamne oči zamenila plavim sočivima. Drago mi je što sam u darovitoj ekipi, sa mladim devojkama, koje su trpeljive prema meni bar na ovim vrućinama, kada u kući tokom seta bude i po 60 stepeni - kaže Ljiljana Blagojević koja će dočarati lik Estere.

- Verujem da će ova serija ostaviti dubok trag, jer ovo nije samo priča o jednoj porodici već o istoriji koja se prelama kroz porodicu. Serija je vanvremenska jer ne podleže samo tim geografskim širinama na kojima se događa.

Glavna uloga Blanke, koja je i narator priče, poverena je Mirki Vasiljević, koja ima težak zadatak da dočara lik od devojačkih dana do srednjih godina kada rađa ćerku, buduću književnicu.

- Ima dosta snimajućih dana, a leto je i vrućine su nesnosne, pa moram da budem strog prema ovim mlađim glumcima, jer strogoćom hoću da skrenem pažnju, probudim svest i osećanja. Dug put je predamnom, a taj put je pun nemira, ali i zadovoljstva. Ja sam radoholik, pa je ovo za mene osim posla i uživanje. Snimićemo ukupno 15 epizoda - otkriva Samardžić. Osim u Beogradu serija će se snimatu u Sarajevu, Dubrovniku, Zagrebu, Pančevu, u nekoliko sela nadomak Beograda, ali i u Parizu i Milanu.

 

Sudbina porodice Salom

"Miris kiše na Balkanu" prati sudbinu porodice Salom, Jevreja Sefarda nastanjenih u Sarajevu još od kraja 17. veka. Otac Leon i majka Estera imaju pet kćeri: Blanku, Riki, Buku, Ninu i Klaru, kao i sina Atletu. Njihove životne sudbine prelamaju se kroz ratove i stradanja, ljubavi i razočaranja, sreću i tugu u periodu od 1914. do 1945. godine.  U brojnoj glumačkoj ekipi biće Kalina Kovačević, Marija Vicković, Aleksandra Bibić, Tamara Dragičević, Siniša Ubović, Milan Vasić, Stefan Buzurović i mnogi drugi.

 

Vesti Online

 

 

 

Tražim izgubljenog prijatelja

Facebook grupa Fildžan viška