VIJESTI I ČLANCI OBJAVLJENI U FILDŽANU VIŠKA BROJ 536
Obnovljena škola u selu staraca...
Naučnici iz Srbije i iz Hrvatske ponovo su se, treću godinu zaredom, okupili u Golubiću kod Obrovca i razgovarali o različitim viđenjima nedavne prošlosti, a naročito o mogućnostima međusobne saradnje Hrvata i Srba.
Skup pod nazivom “Hrvatsko-srpski odnosi: politička i kulturna saradnja” završen je u obnovljenoj osnovnoj školi u ovom selu koje je prije rata imalo 500 stanovnika, poslije “Oluje” svega osam, a danas ih ima oko stotinu.
Tu je škola, ali nema ko da ide u nju
Inicijator ovih naučnih susreta, Janko Veselinović, inače i sam iz Golubića, danas je predsjednik Grupe prijateljstva Skupštine Srbije sa hrvatskim Saborom. Njegova porodična kuća nalazi se odmah uz školu, a Veselinović sa sjetom priča o danima kada je iz škole dopirala dečja graja.
“U Golubiću danas nema dovoljno djece da bi radila ova područna škola. To je bila nekada škola do četiri razreda, prije rata je tu bilo pedesetak đaka, a nekada je ta škola imala i stotinjak đaka. Sada ta škola ne radi, ona je pusta, sem kad se održavaju ovakvi naučni skupovi, ili kada se približe neki izbori. Nažalost, takvo je stanje i na području cijele sjeverne Dalmacije. Ova škola je, srećom, zbog ovog skupa i obnovljena, a druge škole nisu ni obnovljene.”
Ima posla za onog ko hoće da radi
Suzana je odrasla u Zadru, potom je izbjegla u Beograd, a onda se zaljubila u mladića iz Golubića koji je takođe živio u Beogradu. Njih dvoje su se vratili u Golubić prije četiri godine:
“Nije nam loše. Nije baš ni najbolje, moglo bi biti i bolje, ali eto: iz dana u dan se borimo, radimo nešto neprestano, imamo puno posla. A posla ima, može se naći. Ko hoće da radi, naravno…”
Suzana kaže da joj Beograd ne nedostaje puno:
“Ja sam stvarno zadovoljna i sretna, sad-zasad. Normalno, bilo bi bolje da ima nekog državnog posla, da se može raditi, da je dobra plata, da se može živjeti od toga. Mi više radimo neke poslove, gdje se radi i kada je subota i nedjelja. Ali, eto, takva su vremena svukuda u svijetu pa je tako i ovdje.”
Istoričar Darko Gavrilović, direktor Centra za demokratiju i pomirenje iz Novog Sada, smatra da promovisanje ideja suočavanja s prošlošću i pomirenja nije “borba s vjetrenjačama”:
“Ako mi govore da se borim s vjetrenjačama oni koji na ‘Lijepa naša domovino’ ili na ‘Bože pravde’, umjesto da se drže za srce, samo se pretvaraju i hvataju za novčanike, to su ti ratni profiteri. A kada nam takvi kažu da je pomirenje nemoguće, onda smo sigurni da nismo na staklenim nogama.”
Skupu su jedan dan prisustvovali i politički predstavnici Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije, koji su se dogovorili da treba da uče jedni od drugih, kako bi se izborili za suštinska prava srpske i hrvatske nacionalne manjine. Bili su prikazani i dokumentarni filmovi o hrvatsko-srpskoj saradnji.
Strah od budućnosti
Iako je sretan, jer su se ljudi djelimično vratili u Golubić a i škola je obnovljena, Janko Veselinović se plaši budućnosti:
“Teško da iko smije da pogleda u budućnost, zato što je u selu od stotinjak stanovnika sada, većinom staračko stanovništva. Sedmoro-osmoro je ukupno djece u cijelom selu...“
Poslije svega, ostaje jedno pitanje: kakva su to društva u kojima su čak i škole bile spaljivane i u kojem se te iste škole ne obnavljaju? Imaju li takva društva perspektivu? Odgovor potražite sami...
Autor: Dinko Gruhonjić
Odg. urednik: Svetozar Savić
Deutshe Welle
Mila je ostala u Srbiji
Nakon 17 godina Mila Janković je saznala da je njeno pravo ime Senida Bećirović,
koja je porijeklom iz okoline Zvornika. Igrom sudbine spašena je tokom rata, a
potom usvojena u Beogradu.
Oca Muhameda je našla, kao i ostalu rodbinu. Senida još traži majku i stariju
sestru. Danas 19-ogodišnja djevojka živi u Sarajevu, kod tetke, gdje završava
srednju školu. Njena priča jedna je od 15 koje su objavljene u knjizi „Nestali
životi“, koju prati izložba fotografija posvećena ljudima nestalim tokom rata u
bivšoj Jugoslaviji.
Mila Janković živjela je u Beogradu sretnim životom u porodici koja ju je
usvojila 1992. godine.
„Moj život u Beogradu je bio predivan. Imala sam sve, išla u školu. Imala sam
srećno detinjstvo. Putovala sam svuda. Uglavnom, sretno sam dete, što kažu
rođena pod srećnom zvezdom. Oni su meni pružili svu ljubav. Imali su dva sina i
svu ljubav koju su sinovi imali, pružili su i meni. Tako da ću im uvek biti
zahvalna. I ne gledam sa te neke strane da je moj život bio bezveze, jer su Srbi.
Ja znam iz priča šta se ovde dešavalo i kako je to bilo, ali ja bar gledam da
čovek ne treba da se gleda po toj nekoj nacionalnoj strani. Bitno je da je on
čovek, da ima srce - i to je to,“ priča ona.
Prije četiri godine odlučila je pronaći biološke roditelje. A onda je Mila
saznala da je njeno pravo ime Senida Bećirović. Beba koju je sa 11 mjeseci,
tokom rata iz zapaljene kuće u okolini Zvornika spasio srpski vojnik Milenko
Vidaković i odveo je svojoj majci u Šekoviće. Senidi je žao što Milenko nije
doživio da joj kaže istinu i da mu se zahvali što joj je spasio život.
„Žao mi je što je poginuo, jer mnoge stvari bi mi on mogao reći. On je sada
mrtav i teško da sa te neke strane mogu šta čuti. Zahvalna sam mu do kraja
života. Ipak je on mene spasio. Nebitno da li je Srbin, da li je musliman, ispao
je čovek. Mogao me ostaviti da umrem,“ kaže Senida.
Bitno je da si dobar u duši...
Iz Šekovića sudbina je vodi u Beograd. Senida postaje Mila. Tamo je usvajaju
Živko i Živana Janković.
„Čujemo se. Ja njih volim i oni će uvek biti na prvom mestu u mom životu. Što
god da se desi i da mamu pronađem, normalno mama je mama, ali jednostavno oni su
me odgajali i uvek ta neka ljubav će ići prema njima,“ priča Senida.
Godine 2008. našla je oca
Muhameda, koji sada živi u Njemačkoj.
„Čujemo se, ali nismo sad našli neki zajednički jezik i odnos. On je u Nemačkoj,
ja sam ovde. Čujemo se, ali ništa posebno,“ kaže ona.
Majku i sestru i danas traži.
„Nema ništa konkretno. Nešto se krije, ali još uvijek se ništa ne zna,“ rekla je
Senida.
Senidina priča je poput čuda.
Tužna, ali ipak sa sretnim krajem.
„Pa jeste, čudo je, jer sam jedna od osoba koja se pojavila živa. To jeste pravo
čudo i retkost, obično se nađu samo ostaci. Meni je drago zbog toga. Ja se sad
sa tim ne pravim važna, što sam ja sad izašla sa tim na televiziju. Odrasla sam
u porodici da se, iako su imali para, iako sam imala sve u životu, da nije bitno
da li ti imaš sve, bitno je da si dobar u duši i da te ljudi prihvate. Evo, mene
su svi prihvatili. Svakome sam se uvukla pod kožu,“ kaže Senida.
Senida se navikava na novi identitet. Međutim, ne smeta joj ni ime koje je
nosila 17 godina.
„Nema tu neke razlike, sada što sam ja nosila to srpsko ime. Svi znaju da sam ja
sa tim imenom odrasla i jednostavno je to. Jedino kada odem u školu ili kod
doktora kada me prozivaju Bećirović, onda ja stanem, izgubim se, ne znam ko je,
i onda skontam da sam to ja,“ priča Senida.
Istina se uvijek sazna
Poruka je da se uvek može saznati ko si i šta si, da se istina uvek sazna.
Danas Senida živi u
Sarajevu kod tetke. Vanredno je završila dvije godine grafičke škole, te planira
upisati fakultet.
Kantonalno ministarstvo nauke i sporta je stipendira, a veliku podršku pružaju
joj i iz Komisije za traženje nestalih osoba FBiH. Dobri ljudi su je, kaže,
ohrabrili da ostane u Sarajevu.
„Tu ljubav koju su pokazali, nekako je to prelomilo da ja i ostanem ovde i da
sve njih prihvatim,“ objašnjava ona.
Senidina priča dospjela
je i na filmsko platno.
Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu premijerno je prikazan dokumentarni film
„Mila traži Senidu“, hrvatskog novinara Roberta Tomića Zubera.
Njena priča je i jedna od 15 objavljenih u knjizi „Nestali životi“, koju prati
velika izložba fotografija posvećena ljudima nestalim u ratu u bivšoj
Jugoslaviji.
„Znači puno. Kao kroz film, tako i kroz knjigu se pokazuje da nada nikada ne
treba da umire -i da uvek treba se boriti. Poruka je da se uvek može saznati ko
si i šta si, da se istina uvek sazna“, kaže Senida.
Ni rođendani više nisu isti. Senida slavi rođendan, na dan kada se rodila u
mjestu Ceparde u blizini Zvornika. Svoj 17-ogodišnji identitet ostavila je s one
strane Drine.
„Pa, Mila je ostala u Srbiji. Ne, nisam je zadržala. Imam samo bosansko
državljanstvo, a mogla sam imati, ali jednostavno nisam htela,“ rekla je Senida.
Selma Boračić
Slobodna Evropa
Nije samo izložba: Prošlost nam je zajednička, ali i budućnost!
Na UNESCO-ovoj izložbi fotografija, upriličenoj ovih dana u Centru za kulturu Grada Mostara, predstavljeno je 18 kulturno-historijskih spomenika iz Albanije, BiH, Kosova, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Srbije.
Izložbu je Centar za
kulturu u Mostaru realizirao u saradnji s ambasadom Austrije u Sarajevu.
Navedene spomenike UNESCO je proglasio svjetskom baštinom. Oni, bilo da su
vjerski ili svjetovni, svjedoče o kulturnim utjecajima stare Grčke, Rima, ranog
kršćanstva, Vizantije, osmanlija i Jevreja.
Na otvaranju izložbe je istaknuto da Austrija preko postavke daje snažnu podršku
zemljama jugoistočne Evrope, odnosno Zapadnog Balkana, u procesu priključenja
evropskim integracijama.
''Ova izložba treba da senzibilira sve za jednu zajedničku ideju o zajedničkoj
baštini. S druge strane, želi pokazati ljudima, koji su već stanovnici EU, sva
bogatstva koja se nalaze u jugoistočnoj Evropi.
Na panelima su predstavljeni biseri kulturno-historijskih spomenika od Poreča,
preko Dubrovnika, Trogira, Splita, Mostara, Višegrada, Kotora, Ohrida, Studenice,
Sopoćana, Gračanice do Butrinta u Albaniji.
''Ovo je za mene osobno vrlo značajan kulturni događaj, jer se kulturom mogu
najlakše i najbrže premostiti velike razlike, koje su se nametnule u jednom
neprirodnom vremenu i u neprirodnom obliku'', rekao je o izložbi Josip
Muselimović, predsjednik Matice hrvatske Mostar.
''Ovo je jedan od načina da živimo zajedno, da budemo u komunikaciji jedni s
drugima'', smatra Zoran Mandelbaum, član Jevrejske zajednice BiH.
Iako je do sada u Mostaru bilo sličnih postavki, stiče se utisak kako je ova
izložba stigla u pravi trenutak, s obzirom na to da se nalazimo u vremenu u
kojem se čine veliki napori na pridruživanju EU.
(rtm)