Šta je Fildžan viška Mreža Spomenar Arhiva Projekti Najljepše diskusije Top 5 Mediji Pregled članaka Tražim komšiju/prijatelja Hum. akcije Pomoć bolesnoj djeci Ostali projekti
valterbranisarajevo design 2006. fildzanviska@hotmail.com
Srpkinja taksista u Prištini
PRIŠTINA - Upoznajemo Veru Golubović, koja je verovatno prva žena na Kosovu sa licencom taksi vozača. Ako nije dovoljno to što je žena, ona je takođe i kosovska Srpkinja, što znači da pripada etničkoj zajednici u senci dominantne većine kosovskih Albanaca.
Razmišljala sam kako da počnem razgovor s njom. Nije trebalo da brinem. Kao neka
školarka, Vera je počela da mi priča svoju priču sa puno entuzijazma, priču o
hrabrosti i odlučnosti
.
Vera je do 1999. radila kao asistent na Univerzitetu u Prištini. Posle toga,
bila je čistačica u prištinskom sedištu Misije OEBS. To je radila dve godine.
"Mada nisam bila oduševljena poslom u OEBS, svi zaposleni u misiji zaista su
cenili ono što radim", kaže ona.
Nažalost, OEBS je sve poslove oko čišćenja prostorija prepustio jednoj privatnoj
firmi. Njihovi uslovi Veri nisu odgovarali. Zbog toga je dala otkaz.
Mesecima je tražila posao u raznim organizacijama, ali tamo se srela sa
primedbama da je "suviše mlada za penziju, a suviše stara da radi". Nije mogla
da dobije potvrdu iz srednje škole, niti sertifikat da je radila na
Univerzitetu, što je dodatno otežalo situaciju. I onda, dok je vozila svoj stari
automobil, pala joj je na pamet ideja da ga pretvori u taksi vozilo. "Pa, ja sam
vozač već više od 20 godina", pomislila je.
Sledećeg dana je otišla u zgradu opštine kako bi zatražila dozvolu za
taksiranje. Opštinski službenik ju je obavestio da će se nove dozvole za taksi
vozila izdavati tek u januaru i da sačeka. Požalila se službeniku UNMIK na
sastanku u nevladinoj organizaciji Centar za mir i toleranciju. Kad se UNMIK
zainteresovao za njen slučaj u opštini Priština, dobila je dozvolu za
taksiranje.
Vera u suštini radi telefonom. Telefonom zakazuju vožnje uglavnom komšije,
većinom Albanci, njeni prijatelji i redovne mušterije koje je stekla. Tečno
govori srpski, albanski i turski jezik, tako da sa klijentima razgovora na
njihovom maternjem jeziku. "Nemam problema u vožnji taksijem po Prištini i
susednim opštinama, ni danju ni noću", predočila mi je.
"Nije mi važno da li vozim Albanca ili Srbina. Svi su oni za mene ljudi koji
plaćaju vožnju", objašnjava Vera. Vožnju ne naplaćuje staricama i bolesnim
ljudima koje često vozi u bolnicu.
Vera malo zarađuje i jedva sastavlja kraj s krajem. Suprug joj je preminuo 1994.
godine. Majka je dve ćerke i dva sina, koji imaju svoje porodice i raselili su
se širom Balkana pre 1999. godine.
Danas 11.11.2006.